… kakva si, kako se osećaš, čime si (pre)okupirana, kako razmišljaš, šta te (uopšte ne) interesuje… Da li je to stvarno terapija ili tako neki trik? Kako to i koje knjige pomažu? One nepročitane slabo da su od neke koristi. A školska lektira – odlična za odvikavanje od čitanja.

KNJIGOTERAPIJA (ili BIBLIOTERAPIJA) – terapija knjigom (u glavu); lečenje čitanjem: kada se odgovarajuća knjiga podudari sa odgovarajućim čitaocem u vezi sa odgovarajućom tematikom (problematikom ili prilikom za njeno rešavanje); interakcija sa štivom; razotkrivanje sebe putem identifikacije sa (srodnim) književnim karakterom.

Knjigoterapija (kao dopunska) metoda ima dug istorijat. Biblioteke antičkih naroda obeležavane su kao mesta isceljenja duše. U staro vreme mitske priče i bajke pričane su sa funkcijom inicijacije – uvođenja u novo životno doba sa novim izazovima i zadacima (koji se lakše savladavaju uz bajku kao priručnik). U ratnim vremenima, primećeno je da se vojnici koji čitaju brže oporavljaju od onih koji nisu okupirani knjigom. Savremena istraživanja pokazuju da šest minuta čitanja – bilo kog čitanja? – smanjuje stres.

Jedna nečitljiva knjiga prema kojoj smo ranije pokazivali otpor u neko drugo vreme može nam se otvoriti kao pitko i preko potrebno štivo. Od čega zavise čitalačke sklonosti (u određenom trenutku)– kompleksno je pitanje. Od mnogobrojnih faktora: srodnosti senzibiliteta sa piscem, emocionalne strukture, preovladavajućeg raspoloženja, aktuelne životne lekcije na kojoj radimo (ili je izbegavamo)… Kroz knjigu možemo iščitati sami sebe (rastumačiti se kroz literarni susret sa drugim). Ili čitanjem (dobro odabrane) knjige sebe dovesti u određena stanja (pri tom se ne misli na popularne knjige samopomoći koje nude 101 način kako da dočitate sebe do sreće). Literatura (kao i drugi oblici umetnosti) intenzivnija je od svake realnosti, pa prolaskom kroz literarni svet stičemo svojevrsni imunitet na stvarnost koju živimo; iskustvom čitanja osposobljeni smo da nadrastamo sopstvene probleme. To (bi trebalo da) je funkcija umetnosti…

Iako deluje krajnje pasivno, kao radnja koja zahteva sate mirovanja i samoće (što zaista može da asocira na vreme bolovanja), čitanje je (inter)aktivan i stvaralački čin – na marginama dopisujemo sopstvene impresije i interpretacije, učitavamo delove svojih iskustava, naša percepcija uobličava priču… Otputovali smo bez pomeranja i otkrili deo sebe – terapija uspešna. S druge strane, čitanje se pokazuje i kao primamljiv beg od stvarnosti. Knjigom kompenzujemo svet kojim smo nezadovoljni (i pravimo otkolon sami od sebe). U frojdovskom tumačenju: ako je sam umetnik/pisac neurotičar koji procesom pisanja vrši terapiju nad samim sobom – nisu li knjige zarazne? Mogu imati dejstvo pogrešno propisanog leka… Neke knjige (i žanrove) prati reputacija pogubnog dejstva. Kao što je, recimo, Don Kihot poludeo (ili zapatio poremećaj senzorne integracije) od (prekomernog) čitanja viteških romana. U našoj kulturi neki su monasi postali anoreksični (ili su oboleli od drugih poremećaja ishrane) usled (preuranjenog) čitanja žitija svetaca (Dositej Obradović nam je svedok). Za Jade mladog Vertera hroničari kažu kako je ta knjiga znatno povećala stopu suicida kod tadašnje omladine. (Terapija uspešna, pacijent izgubljen.)

O svemu tome (i još po nečemu, po nalogu asocijativnosti i digresije) polemisalo se na prvoj radionici KNJIGOTERAPIJE održanoj u petak, 6. februara u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA. Moderator radionica dr Aleksandar Mrđen predočio nam je koncept rada, koji će mahom biti zasnovan na pravljenju čitalačkih kompilacija na odabranu temu; metodu kolažiranja čitalačkih iskustava; sastavljanju spiska naslova za (urgentno) čitanje; otkrivanju (sa)dejstva emocionalnog stanja i (potrebne) knjige: