Epistemička nepravda je diskriminatorna praksa kojom se određeni pojedinac ili pojedinka, odnosno grupe ljudi isključuju iz procesa kreiranja i prenošenja znanja usled predrasuda na osnovu njihovog identiteta. Britanska filozofkinja Miranda Friker je 2006. godine kreirala i definisala termin i koncept epistemička nepravda. Ovaj fenomen se, prema Mirandi Friker, ispoljava na dva načina: na nivou individualnih nositelja predrasuda i na nivou hermeneutike, tj. opšteg znanja o nekoj pojavi.
U prvom slučaju, osoba može doživeti epistemičku nepravdu kada joj druga osoba ne veruje jer omalovažava njene izjave i stavove zbog predrasude koju ima prema nekoj njenoj karakteristici. Na primer, ako bi neka gojazna osoba dala izjavu na sudu u vezi sa nasiljem koje je iskusila, a sudija ili porota joj ne bi poverovali jer imaju predrasude o gojaznim ljudima. Izjava gojazne osobe bi se, usled predrasude, smatrala neistinitom, a time i manje vrednom u sudskom postupku i posledice za nju bi mogle biti nemerljive, i u pravnom i u moralnom smislu.
U drugom slučaju, na nivou hermeneutike, epistemička nepravda se ispoljava kao nedostatak jezika ili pojmova koji je pojedincu ili pojedinki, odnosno zajednici, na raspolaganju da objasne vlastita iskustva. Miranda Friker daje istorijski primer žene (svoje prijateljice) koja je pre dvadeset godina imala postporođajnu depresiju. Budući da tada nije postojao taj termin, niti objašnjenje za njeno iskustvo, svi, uključujući i njenog supruga, su je ismevali i nazivali je lošom majkom. Danas postoje hermeneutički izvori (jezik, termini, i definicije) za ovakva iskustva porodilja, odnosno dijagnoza, treatman, i društvena prihvaćenost postporođajne depresije kao moguće posledice porođaja. Zbog toga se danas iskustvo porodilja više ne omalovažava, ili se omalovažava u manjoj meri, i lakše se poveruje porodilji kada se požali na postporođajnu depresiju.
U kontekstu invalidnosti, prvi oblik epistemičke nepravde se prepoznaje u situacijama u kojima je prisutna (pogrešna) pretpostavka bezuslovnog pristanka na tretmane koje medicinsko osoblje propisuje, uključujući testove koji mogu štetiti. Primer ovakvog neizrečenog očekivanja medicinskog osoblja je rutinizacija prenatalnog genetskog testiranja usmerenog na sprečavanje rađanja beba sa invaliditetom, a što je ujedno i vrsta akušerskog nasilja koje je usmereno na trudnice i sa i bez invaliditeta.
Drugi oblik epistemičke nepravde prema osobama sa invaliditetom ispoljava se u situacijama u kojima se pri stvaranju zakonskih odredbi, bolničkih pravilnika, i promotivnog materijala o zdravstvenim uslugama, ne konsultuju osobe sa invaliditetom, već samo osobe bez invaliditeta – osoblje u zdravstvu. Zbog takve isključivosti, promovišu se kao autoritativni model znanja samo stavovi o zdravlju i invalidnosti zasnovani na biomedicinskim naukama, a osobe sa invaliditetom su prinuđene da prihvate ovu epistemičku perspektivu kao jedinu, a samim tim i istinsko znanje. Čitava populacija je primorana da zanemari vlastito znanje i iskustvo zbog predrasuda koje su dominantne u zdravstvenom sistemu. Ovakvo isključivanje njihovog znanja o invalidnosti konstruiše osobe sa invaliditetom kao neadekvatne i nepouzdane epistemičke izvore u procesu kreiranja znanja o invalidnosti, a medicinsko osoblje i ustanove kao jedini pouzdani epistemički izvor znanja.
Ovaj epistemički vakuum nanosi štetu osobama sa invaliditetom jer ograničava njihovu bazu znanja i uvodi pretpostavku da je osoba sa invaliditetom neznalica kojoj se ne može verovati, čak i kada svedoči o vlastitom iskustvu invalidnosti. Onog trenutka kada se u javnosti i u zdravstvu prihvati kao činjenica pretpostavka da su osobe sa invaliditetom nesposobne da razumeju šta im se dešava i da medicinski stručnjaci bolje razumeju iskustva invalidnosti nego same osobe koje žive sa invaliditetom, opasnost od pogrešnih dijagnoza i tretmana se uvećava, a istovremeno poštovanje prema invalidnosti kao društvenom fenomenu opada.
