Kada se govori o diskriminaciji osoba sa invaliditetom u medijima, pažnja se najčešće usmerava na način na koji novinari pišu, govore i biraju sagovornike. Međutim, medijski prostor je danas mnogo širi od samog novinskog teksta ili televizijske emisije. Medijski prostor uključuje komentare čitalaca, objave na društvenim mrežama, reakcije publike i programe uživo, u kojima jedna izgovorena rečenica može za nekoliko minuta stići do velikog broja ljudi.
Upravo na tu odgovornost medija ukazuju dve preporuke mera za ostvarivanje ravnopravnosti koje je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti uputio televizijama sa nacionalnom frekvencijom, štampanim medijima i internet portalima. U preporuci iz aprila 2025. godine Poverenik je posebno ukazao na potrebu da mediji spreče objavljivanje, ali i uklone već objavljene sadržaje i komentare koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje. U novijoj preporuci iz juna 2026. godine dodatno je naglasio da novinari, voditelji, urednici i druga lica koja učestvuju u kreiranju sadržaja treba da bez odlaganja reaguju na diskriminatorne izjave i stavove, naročito u programima uživo.
Za osobe sa invaliditetom ova poruka je važna. Diskriminacija u javnom prostoru ne nastaje samo onda kada neko otvoreno poziva na nasilje ili izgovori očiglednu uvredu. Diskriminacija može biti prisutna i kroz ponavljanje stereotipa, etiketiranje, ponižavanje, predstavljanje osoba sa invaliditetom kao objekata sažaljenja ili „inspiracije“, kao i kroz stvaranje atmosfere u kojoj su uvredljive generalizacije i omalovažavanje prihvatljiv deo javne komunikacije.
Medijski tekst se ne završava poslednjom rečenicom
Čak i kada je novinarski tekst napisan korektno, komentari ispod njega mogu vrlo brzo postati prostor za širenje predrasuda. Zbog toga jer preporuka Poverenika medijima da preduzimaju mere kako bi sprečili objavljivanje, ali i uklanjanje već objavljenih komentara koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje ili predstavljaju uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje zbog nečijeg ličnog svojstva, posebno značajno za osobe sa invaliditetom. Osoba sa invaliditetom može biti predstavljena kroz uvredljive izraze, njeno pravo na obrazovanje, rad, roditeljstvo ili samostalan život može biti dovedeno u pitanje, a pojedinačna priča može postati povod za generalizacije o čitavoj grupi.
Zato nije dovoljno da medij korektno izveštava ako istovremeno dopuštaju da se neposredno ispod tog sadržaja nesmetano šire uvrede i ponižavanje.
Preporuke Poverenika daju jasan odgovor u pogledu potrebe za aktivnim odnosom prema sadržaju koji podstiče diskriminaciju. Internet portali nisu samo tehnička mesta na kojima se objavljuju tekstovi. Oni su deo javnog prostora, a sadržaj koji ostaje vidljiv može doprineti širenju predrasuda i stvaranju neprijateljskog okruženja prema određenim grupama.
Ćutanje u programu uživo nije neutralno
Emisije i drugi medijski sadržaji koji se emituju uživo nose posebne izazove: urednici i novinari ne mogu unapred znati šta će gost reći. Ali upravo zbog toga, kako se navodi u preporuci Poverenika, novinari, voditelji, urednici i druga lica koja učestvuju u kreiranju sadržaja treba da postupaju sa dužnom novinarskom pažnjom i bez odlaganja reaguju na izjave kojima se podstiču predrasude, diskriminacija, mržnja ili nasilje. Poverenik upozorava da izostanak reakcije može kod publike stvoriti utisak da medij takve stavove prećutno odobrava ili prihvata kao društveno legitimne i prihvatljive.
Ova poruka ima širi značaj i za način na koji se govori o osobama sa invaliditetom. Ako gost u emisiji iznese stav da osobe sa invaliditetom „ne mogu“ da budu roditelji, da nisu sposobne za određeni posao ili da njihova prava predstavljaju „poseban tretman“, a voditelj na takvu izjavu ne reaguje, publika može steći utisak da je reč o legitimnom mišljenju koje ne zahteva nikakav odgovor.
Naravno, svaka pogrešna ili stereotipna izjava ne mora automatski predstavljati diskriminaciju u pravnom smislu. Ali upravo je odgovornost profesionalnog medija da ne dopusti da se predrasude predstavljaju kao neupitne činjenice. Reakcija ne mora značiti prekidanje emisije ili zabranu drugačijeg mišljenja. Ona može značiti postavljanje pitanja, traženje objašnjenja, navođenje relevantnih činjenica ili jasno distanciranje od izjava koje vređaju dostojanstvo određene grupe.
Sloboda izražavanja nije dozvola za ponižavanje
U javnim raspravama često se može čuti argument: „Imam pravo na svoje mišljenje.“ Sloboda izražavanja jeste jedno od temeljnih prava demokratskog društva. Ali pravo na slobodno izražavanje ne znači da svaki oblik javnog govora ostaje bez granica i odgovornosti.
Dve preporuke Poverenika upravo zato ne govore o ograničavanju javne debate, već o odgovornosti za sadržaje koji podstiču diskriminaciju, mržnju i nasilje ili predstavljaju uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje zbog nečijeg ličnog svojstva. Važno je razlikovati kritiku od ponižavanja, neslaganje od targetiranja i javnu raspravu od širenja stereotipa o čitavoj grupi ljudi.
Osobe sa invaliditetom, kao i druge društvene grupe, imaju pravo da budu predmet javne debate kada se govori o javnim politikama, zakonima ili društvenim pitanjima. Ali ne bi trebalo da budu predstavljene kao problem koji treba „rešiti“, niti da njihova ljudska prava zavise od toga koliko su drugima razumljiva ili prihvatljiva.
Kada se stereotipi ponavljaju, oni počinju da izgledaju normalno
Diskriminacija u medijima nije uvek glasna i očigledna. Ponekad se pojavljuje kroz senzacionalističke naslove. Ponekad kroz insistiranje na medicinskoj dijagnozi kada ona nije važna za priču. Nekada se osoba sa invaliditetom predstavlja isključivo kroz patnju i „prevazilaženje prepreka“, dok se retko govori o društvenim preprekama i odgovornosti institucija. Tu su i ustaljeni obrasci poput sažaljenja, preteranog divljenja zbog svakodnevnih aktivnosti ili predstavljanja osoba sa invaliditetom kao „heroja“ samo zato što žive svoj život.
Takvi sadržaji ne moraju uvek predstavljati govor mržnje niti svaki od njih nužno predstavlja diskriminaciju u pravnom smislu. Međutim, mogu doprinositi održavanju stereotipa i stvaranju slike o osobama sa invaliditetom kao o ljudima koji su pre svega drugačiji, nemoćni, zavisni od pomoći ili, s druge strane, „izuzetni“ zato što rade ono što se od drugih smatra uobičajenim.
Poverenik u novijoj preporuci ukazuje da su u javnom i medijskom prostoru i dalje prisutni diskriminatorni i uvredljivi govor, govor mržnje, stereotipizacija i etiketiranje na osnovu ličnih svojstava, kao i da neodgovorno izveštavanje i diskriminatorna terminologija mogu doprineti povećanju netrpeljivosti i socijalne distance prema određenim društvenim grupama.
Za osobe sa invaliditetom ovo je važan podsetnik da borba za ravnopravnost nije samo pitanje fizičke pristupačnosti ili ostvarivanja pojedinačnih prava. Ona uključuje i pravo da budu predstavljene kao ravnopravni građani i građanke, bez stigme, sažaljenja i ponižavanja.
Problem koji građani jasno vide
Podaci na koje se Poverenik poziva pokazuju da građani i građanke Srbije prepoznaju problem diskriminatornog i uvredljivog govora u javnom prostoru i u velikom procentu smatraju da je govor mržnje veoma često ili često prisutan prisutan u javnom prostoru:
- 74% ispitanika smatra da je prisutan na društvenim mrežama,
- 72% ispitanika smatra da je prisutan u političkom govoru,
- 67% ispitanika smatra da je prisutan na televiziji i internet portalima.
Takođe, 71% ispitanika smatra da mediji ne posvećuju dovoljno pažnje diskriminaciji. Ovi podaci ne govore posebno o iskustvima osoba sa invaliditetom, ali pokazuju širu sliku javnog prostora u kojem se diskriminatorni narativi ne doživljavaju kao izolovana pojava. Zbog toga je odgovornost medija mnogo veća od pukog izbegavanja otvoreno uvredljivih izraza. Ona podrazumeva promišljanje o tome kakvu sliku o različitim društvenim grupama medijski sadržaj stvara i šta se dešava kada taj sadržaj postane povod za javno ponižavanje.
Šta bi odgovoran medij trebalo da uradi?
Dve preporuke Poverenika ne nude samo upozorenje, već ukazuju na pravac u kojem bi medijska praksa trebalo da se razvija. To, između ostalog, znači:
- sprečavanje objavljivanja sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje;
- reagovanje na diskriminatorne i ponižavajuće komentare i, kada je potrebno, njihovo uklanjanje;
- odgovorno moderiranje prostora za komentarisanje;
- reagovanje novinara i voditelja na diskriminatorne izjave u programima uživo;
- izbegavanje stereotipa, etiketiranja i diskriminatorne terminologije;
- vođenje računa o ljudskom dostojanstvu osoba i grupa o kojima se izveštava.
Ovo su načela koja bi trebalo da budu sastavni deo profesionalnog novinarstva, a ne samo reakcija nakon što neko podnese pritužbu ili javno ukaže na problem.
Odgovornost za javni prostor
Način na koji se govori o osobama sa invaliditetom utiče na mnogo više od jedne televizijske emisije, jednog teksta ili jednog komentara. Medijski sadržaji oblikuju predstave o tome ko pripada društvu, ko ima pravo da govori, čije se iskustvo smatra relevantnim i čije se dostojanstvo poštuje. Zato je važno da se osobe sa invaliditetom ne pojavljuju u medijima samo kada je potrebno pronaći „inspirativnu priču“ ili prikazati nečiju ličnu tragediju. Važno je da budu sagovornici, stručnjaci, roditelji, zaposleni ljudi, aktivisti i aktivistkinje, umetnici i umetnice, građani i građanke – ljudi sa različitim iskustvima, mišljenjima i identitetima.
Dve preporuke Poverenika podsećaju da odgovornost medija ne prestaje kada je tekst objavljen ili kada je emisija počela. Ona obuhvata i ono što medij odluči da objavi, ono što ostavi vidljivim i način na koji reaguje kada se u njegovom prostoru pojave predrasude, ponižavanje ili govor koji podstiče diskriminaciju. Za osobe sa invaliditetom to je pitanje ravnopravnosti, ali i dostojanstva. Jer diskriminacija nije „samo komentar“. Kada uvredljivi i stereotipni sadržaji ostanu bez reakcije, oni mogu postati deo svakodnevnog javnog govora. A kada se predrasude dovoljno dugo ponavljaju, postoji opasnost da počnu da izgledaju kao nešto normalno.
Upravo zato odgovoran medij ne mora samo da govori o diskriminaciji. On mora da vodi računa i o tome da njegov prostor ne postane mesto na kojem se diskriminacija proizvodi, ponavlja i normalizuje.
Izvori: 292-25 Preporuka mera za medije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti broj 021-01-00459/2025-02 od 30. aprila 2025. godine; 551-26 Preporuka mera za ostvarivanje ravnopravnosti data medijima od strane Poverenika za zaštitu ravnopravnosti broj broj: 021-02-1471/2026-02 datum: 17.6.2026.
