Iako je pravo na obrazovanje jedno od osnovnih ljudskih prava, iskustva mnogih studenata sa invaliditetom pokazuju da ravnopravnost na fakultetima još uvek nije stvarnost.
Nedavno mišljenje Poverenika ukazuje na sistemske probleme u visokom obrazovanju u Srbiji
Najnovije mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, doneto povodom pritužbe studentkinje sa oštećenjem vida protiv jednog fakulteta u Srbiji, jasno ukazuje da neblagovremeno obezbeđivanje pristupačne literature i neprilagođeni načini polaganja ispita predstavljaju diskriminaciju.
Poverenik je utvrdio da fakultet nije blagovremeno obezbedio razumno prilagođavanje, čime je studentkinja tokom dužeg vremenskog perioda bila stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druge studente.
Inkluzija nije dobra volja – ona je zakonska obaveza
Suština ovog slučaja nije u pojedinačnom nesporazumu između studentkinje i fakulteta, već u pitanju da li visokoškolske ustanove sistemski obezbeđuju jednake uslove studiranja.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom obavezuje države da obezbede inkluzivno obrazovanje na svim nivoima, uključujući i razumno prilagođavanje kao pravo, a ne kao privilegiju.
Razumno prilagođavanje podrazumeva neophodne i odgovarajuće izmene koje omogućavaju osobi sa invaliditetom da ravnopravno učestvuje u obrazovanju, bez nametanja nesrazmernog opterećenja instituciji.
Pristupačna literatura ne sme zavisiti od dobre volje pojedinaca
Iz postupka pred Poverenikom proizilazi da je studentkinja godinama tražila literaturu u formatu koji može da koristi sa čitačem ekrana, ali je većinu materijala dobila tek nakon više godina studiranja.
U međuvremenu je bila primorana da se oslanja na pomoć kolega, ručno prepisivanje materijala i improvizovana rešenja, što je direktno uticalo na njen uspeh, mogućnost da blagovremeno polaže ispite i konkuriše za stipendije.
Ovakva praksa pokazuje da pristupačnost ne sme zavisiti od entuzijazma pojedinih nastavnika, već mora biti institucionalno organizovana.
Jednaki ispiti ne znače identične uslove
Poseban aspekt slučaja odnosio se na način polaganja kolokvijuma i ispita.
Studentkinja je opisala situacije u kojima je čekala da svi drugi studenti završe testiranje ili je zavisila od toga da joj nastavnik čita pitanja i zapisuje odgovore. Tek kasnije joj je omogućeno da ispite polaže na sopstvenom laptopu, u isto vreme kada i ostali studenti.
Poverenik je ocenio da je upravo činjenica da je ovakvo rešenje bilo tehnički moguće, ali primenjeno tek nakon više godina, pokazatelj da razumno prilagođavanje nije bilo obezbeđeno blagovremeno.
Jednakost ne podrazumeva da svi studenti polažu ispit na isti način, već da svako ima jednaku priliku da pokaže svoje znanje.
Posledice neblagovremenog prilagođavanja su dugoročne
Kada student nema pristup literaturi na vreme ili ne može samostalno da polaže ispite, posledice se ne ogledaju samo u jednom ispitu.
One se odražavaju na:
- produženje studiranja,
- gubitak prava na stipendije,
- smanjene mogućnosti za akademsko napredovanje,
- finansijske posledice,
- narušavanje dostojanstva i samostalnosti,
- psihološki pritisak i osećaj isključenosti.
Zbog toga razumno prilagođavanje nije tehničko pitanje već pitanje poštovanja ljudskih prava.
Šta je Poverenik preporučio?
Poverenik je preporučio fakultetu da:
- bez odlaganja obezbedi studentkinji kompletnu literaturu u pristupačnom formatu;
- primeni prilagođene načine provere znanja koji omogućavaju samostalno i ravnopravno učešće;
- otkloni posledice dosadašnjeg neblagovremenog obezbeđivanja razumnog prilagođavanja;
- uspostavi sistem koji će svim studentima sa invaliditetom blagovremeno obezbeđivati pristupačne nastavne materijale;
- donese jasne procedure za prilagođavanje kolokvijuma i ispita;
- organizuje obuke zaposlenih o značaju razumnog prilagođavanja i zabrani diskriminacije.
Šta je potrebno promeniti u Srbiji?
Ovaj slučaj ukazuje na potrebu sistemskih promena u celom sistemu visokog obrazovanja.
- Obavezna dostupnost literature – Sva nastavna literatura treba da bude dostupna u pristupačnim digitalnim formatima od početka semestra, bez posebnih molbi studenata.
- Centri za pristupačnost na univerzitetima – Svaki univerzitet trebalo bi da ima službu koja će koordinisati obezbeđivanje pristupačnih materijala i tehničke podrške.
- Jedinstveni protokoli za razumno prilagođavanje – Potrebno je usvojiti jasne nacionalne standarde koji će regulisati prilagođavanje ispita, kolokvijuma i nastave, kako prava studenata ne bi zavisila od prakse pojedinačnog fakulteta.
- Obavezna edukacija nastavnog osoblja – Nastavnici i administrativno osoblje treba da budu obučeni za primenu principa pristupačnosti i razumnog prilagođavanja, kao sastavnog dela kvalitetnog obrazovanja.
- Planiranje pristupačnosti umesto naknadnog reagovanja – Pristupačnost mora biti ugrađena u organizaciju nastave od samog početka, a ne obezbeđivana tek nakon što student podnese više molbi ili pritužbi.
Od pojedinačnog slučaja do sistemske promene
Mišljenje Poverenika u ovom predmetu predstavlja važan podsetnik da diskriminacija nije samo aktivno uskraćivanje prava. Ona postoji i onda kada institucije propuste da na vreme obezbede uslove koji omogućavaju ravnopravno učešće. Istinski inkluzivno visoko obrazovanje ne počiva na individualnom snalaženju studenata, već na sistemima koji su od početka osmišljeni tako da nikoga ne isključuju. Kada pristupačnost postane pravilo, a ne izuzetak, tada će pravo na obrazovanje biti jednako dostupno svima.
