Povodom dvadesete godišnjice usvajanja Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, Međunarodna alijansa za invaliditet (International Disability Alliance – IDA), objavila je na svojim društvneim mrežava uvodnik svog izvršnog direktora Hoze Marija Vijere– Konvencija sa 20 godina: revolucija običnog. Hoze Marija Vijera razmišlja o snažnoj ideji da Konvencija pripada svima, ali posebno onima koji su se borili da to omoguće, koji nastavljaju da brane njeno radikalno obećanje i koji znaju da se prava nikada ne osvajaju u potpunosti dok ih svi ne žive.Razmišljanje Hoze Marija Vijere predstavlja mnogo više od osvrta na jedan međunarodni dokument. To je poziv da se iznova razmisli o tome kako društvo posmatra invaliditet, ljudska prava, pripadanje zajednici i samo značenje ljudskog dostojanstva.
Uvodnik nije samo o pravnim normama i međunarodnim obavezama država. Hoze Marija Vijera podseća da je Konvencija donela duboku promenu u načinu na koji se razume invaliditet – od medicinskog i dobrotvornog pristupa prema pristupu zasnovanom na ljudskim pravima.
Konvencija koja je promenila način razmišljanja
Kada je Konvencija usvojena 2006. godine, ona nije predstavljala samo još jedan međunarodni sporazum. Po prvi put, osobe sa invaliditetom nisu posmatrane kao pasivni primaoci nege, zaštite i pomoći, već kao nosioci prava, ravnopravni članovi zajednice i aktivni učesnici u donošenju odluka koje utiču na njihove živote.
Kako ističe Hoze Marija Vijera, Konvencija nije nastala iza zatvorenih vrata. Njeno usvajanje bilo je rezultat dugogodišnjeg rada i zalaganja organizacija osoba sa invaliditetom širom sveta, koje su zahtevale da se njihov glas čuje i uvaži.
Poznata poruka „Ništa o nama bez nas“ tako je postala jedno od temeljnih načela čitavog pokreta za prava osoba sa invaliditetom.
Porodica kao mesto ljubavi, ali i kontrole
Jedno od poglavlja u uvodniku Hoze Marija Vijere posvećeno je porodici. On ukazuje na to da porodica može biti izvor ljubavi, pripadanja, podrške i sigurnosti, ali i mesto na kojem se osobe sa invaliditetom suočavaju sa preteranom kontrolom, izolacijom, uskraćivanjem prava i nasiljem.
Konvencija priznaje pravo osoba sa invaliditetom na porodični život, brak, roditeljstvo, partnerske odnose i samostalno donošenje odluka. Istovremeno, ona jasno poručuje da podrška ne sme da preraste u kontrolu, da ljubav ne sme da bude izgovor za ograničavanje slobode, kao i da država ne može prepustiti porodicama odgovornost za pružanje podrške koju je sama dužna da obezbedi.
Inkluzivno obrazovanje kao temelj drugačijeg društva
Hoze Marija Vijera smatra da član 24 Konvencije, koji se odnosi na obrazovanje, ima mnogo šire značenje od samog prava na školovanje.
Deca u školi ne stiču samo znanje. Ona uče kako društvo funkcioniše, ko pripada zajednici i kako se prihvataju različitosti. Zbog toga segregisano obrazovanje ne utiče samo na decu sa invaliditetom, već oblikuje čitavo društvo i učvršćuje ideju da su pojedine grupe ljudi „drugačije“ i da ne pripadaju zajednici. Nasuprot tome, inkluzivno obrazovanje stvara uslove za međusobno razumevanje, uvažavanje i ravnopravnost.
Više od preživljavanja
Uvodnik posebno ističe da osobe sa invaliditetom, kao i svi drugi ljudi, žele mnogo više od pukog opstanka. Ljudi žele da vole i budu voljeni, da stvaraju, rade, putuju, uče, igraju se, tuguju, slave i ostavljaju trag u zajednici u kojoj žive.
Zbog toga Konvencija ne govori samo o pristupu zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i zapošljavanju, već i o pravu na kulturu, sport, umetnost, rekreaciju i puno učešće u društvenom životu. Hoze Marija Vijera smatra da se upravo u ovim odredbama krije jedna od najvažnijih poruka Konvencije – da osobe sa invaliditetom nisu samo korisnici usluga, već ljudi sa sopstvenim željama, talentima, snovima i identitetima.
Od nevidljivosti do pripadanja
Jedna od najupečatljivijih ideja iznetih u uvodniku jeste ideja o prelasku „od nevidljivosti do prisutnosti, a zatim od prisutnosti do pripadanja“.
Tokom istorije, osobe sa invaliditetom često su bile nevidljive. Društvo ih je posmatralo kao objekte sažaljenja, medicinske slučajeve ili izuzetke koji zaslužuju divljenje. Mnoge osobe bile su isključene iz obrazovanja, rada, političkog života, kulture i zajednice.
Konvencija pokušava da promeni upravo takav pogled na invaliditet. Ona polazi od pretpostavke da osobe sa invaliditetom treba očekivati svuda – u školama, porodicama, parlamentima, sudovima, pozorištima, sportskim klubovima, medijima i na mestima na kojima se donose odluke.
Zašto se Konvencija ne može svesti na formalna pravila?
Hoze Marija Vijera upozorava da se stvarni smisao Konvencije ponekad gubi kada se ona svede na formalno ispunjavanje obaveza.
Države mogu da ratifikuju Konvenciju, a da istovremeno nastave sa institucionalizacijom. Donatori mogu da se pozivaju na inkluziju, a da i dalje finansiraju segregisane usluge. Škole mogu da govore o inkluzivnom obrazovanju, dok istovremeno izdvajaju decu sa invaliditetom iz redovnih odeljenja. Organizacije mogu da konsultuju osobe sa invaliditetom, a da pritom zanemare njihovo mišljenje.
Zbog toga Hoze Marija Vijera naglašava da Konvencija ne traži da se osobe sa invaliditetom jednostavno uklope u postojeći sistem. Ona zahteva da se sam sistem promeni.
Svet koji treba izgraditi
U završnom delu svog uvodnika Hoze Marija Vijera piše da je Konvencija zapravo sporazum o promeni društva. Konvencija zahteva promenu zakona, institucija, obrazovnog sistema, tržišta rada, političkih procesa, sistema podrške i društvenih vrednosti. Konvencija traži da se podrška prestane posmatrati kao zavisnost, pristupačnost kao dobročinstvo, a segregacija kao nešto prirodno i neizbežno.
Hoze Marija Vijera zaključuje da društvo oblikovano vrednostima Konvencije mora biti društvo u kojem je podrška dostupna bez dominacije, u kojem različitost ne postaje osnova za nejednakost i u kojem niko nije primoran da odustane od svoje samostalnosti, glasa ili identiteta kako bi bio prihvaćen.
Dvadeset godina nakon usvajanja Konvencije, jasno je da borba za prava osoba sa invaliditetom nije završena. Međutim, jednako je jasno da je Konvencija promenila način na koji razumemo invaliditet, jednakost, pripadanje i ljudsko dostojanstvo.
Možda se najvažnija poruka uvodnika Hoze Marija Vijere može sažeti u nekoliko jednostavnih reči: osobe sa invaliditetom ne traže da budu pozvane za sto za kojim se donose odluke. One traže da zajedno sa drugima učestvuju u njegovom oblikovanju.
Uvodnik Hoze Marija Vijere možete poslušati i pročitati preveden na bosanski jezik na zvaničnoj prezentaciji Udruženje građana Informativni centar za osobe sa invaliditetom „LOTOS“ Tuzla.
