Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro? U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…
Odnos prema osobama s invaliditetom često završava u krajnostima, krećući se iz marginalizacije u heroizaciju i nazad. S jedne strane, prisutan je stav o osobama s invaliditetom kao pasivnim primaocima tuđe nege i brige, dok s druge strane, uobičajene životne aktivnosti (školovanje, brak, šminkanje, puštanje zmajeva) u životima osoba s invaliditetom dobijaju herojske razmere. U pozadini je uverenje da se od osoba s invaliditetom ne očekuje ništa, a ponajmanje život u svakodnevici.
Kako to izgleda u realnim iskustvima žena s invaliditetom?
– Živim sama i, dok nisam imala gerontodomaćicu, čak su se i moji prijatelji stalno čudili kako mi je čisto u stanu. Neki bi se divili preko mere, a ja samo želim da prostor u kome živim bude čist i snalazim se kako znam, za mene je to normalno, ma koliko da nekad dugo traje, bude naporno ili moram da platim da mi neko sredi ono što sama ne mogu. To je moj izbor, niko me nije naterao, sama sam odlučila i srećna sam zbog te odluke. Kad kažem da živim sama, dobijem: – Jadna ti, pa zašto, zar nemaš nikog? Ili: – Divim ti se, ja bi se ubio/ubila da sam na tvom mestu. Kako uspevaš? Ti si heroj!! Cenim svačije mišljenje, ali nisam ni jadnica ni heroj. Imam život koji imam i izvlačim iz njega maksimum. Imam dobre i loše dane, baš kao i svi drugi. Nešto mi ide sjajno, negde grešim, smejem se, plačem, ljutim… – Lola
– Nešto što me još uvek nervira, i verovatno će ostati tako, jeste zabluda da su sve osobe s invaliditetom – dobri ljudi. To nema veze s vezom. Dobrota nema veze s invaliditetom, kao što nema veze sa bojom kože, verom, niti bilo čim drugim… Iritira me i to što ljudi smatraju da su osobe sa invaliditetom spoznale taj neki smisao života – što, opet, zaista nema veze sa tim. – Jelena Rašić
Kakva rešenja nudi psihologija komunikacije?
Dejan Živković: – Takve poruke direktno utiču na samopouzdanje. Važno je da ne dozvolimo da prođu bez odgovora, da se ne bismo osećali loše što smo se povukli i oćutali. To što nas neko etiketira, njegov je problem, ne naš. Naš je problem kako to doživljavamo i kako ćemo da odreagujemo. Ako ćutimo i povlačimo se, sami sebi stvaramo problem. Kada nam se dive zbog stvari koje nisu vredne divljenja, šalju nam duplu poruku. – Svaka ti čast, pereš sudove, genijalno! U pozadini takve poruke je: – Od tebe nismo očekivali ništa, a uspela si, bravo! Pristojan odgovor bio bi: – Nema razloga da mi se diviš, samo živim svoj život. Možemo da uzvratimo istom merom, kroz šalu: – Bravo, i ti si za mene kralj, došao si peške! A umeš i da pređeš ulicu, nije te auto zgazio!
– Ubio bih se na tvom mestu!
– Baš ti hvala, je l’ treba da se ubijem sad? Dobro je što nisi na mom mestu.
Šta biste vi rekli?
