Summary
Na današnji dan 1943. godine rođen je Adolf Racka. U znak sećanja na njega delimo sa vama njegovo razmišljanje iz 1998. godine na temu Seksualnost i osobe sa invaliditetom: čega stručnjaci često nisu svesni.
Za mnoge od nas koji imamo invaliditete težeg stepena, naše seksualno oslobođenje ne zavisi toliko od seksualnog savetovanja ili mehaničkih seksualnih pomagala, već od dostupnosti usluga personalne asistencije, koje nas osnažuju da preuzmemo kontrolu nad sopstvenim životima.
Za većinu ljudi seksualnost je veoma intimno područje njihovog intimnog života koje ne žele da dele sa drugim ljudima, osim, možda, sa nekoliko veoma bliskih osoba. S druge strane, seksualni život drugih ljudi je od velikog interesa za veliki deo stanovništva, što dokazuje ogromno tržište filmova, časopisa i sličnih proizvoda orijentisanih na seks. Često je ovo interesovanje za seksualni život drugih ljudi povezano sa sopstvenim dubokim ličnim problemima u ovoj oblasti. Ne želim da previše pojednostavljujem problem, ali imam utisak da stručnjaci za seksualnost osoba sa invaliditetom, koji se uglavnom bave temama kao što su erektilne i ejakulatorne sposobnosti, položaji ili seksualna tehnička pomagala, možda imaju malo znanja o našem svakodnevnom životu. Kako drugačije objasniti zašto previđaju najočiglednije prepreke koje sprečavaju mnoge od nas osoba sa invaliditetom da u potpunosti uživamo u svojoj seksualnosti? U ovom kratkom komentaru želeo bih da skrenem pažnju na nekoliko očiglednih, ali ipak često zaboravljenih teškoća sa kojima se suočavaju mnogi od nas koji imaju invaliditet većeg stepena.
Seksualnost je oblik komunikacije, izražavanja sopstvene ličnosti drugoj osobi. Način na koji se predstavljam u velikoj meri će zavisiti od toga kako sebe vidim. Kako mogu da se osećam privlačno, kako mogu da volim nekoga, ako ne volim sebe! Društvo nas stalno bombarduje otvorenim i indirektnim porukama da su naši životi bezvredni, da smo bespomoćni, beznadežni bogalji. Često sam dobijao sumnjive komplimente: Moraš biti jak, jer bih se ja na tvom mestu odavno ubio.
Najvažniji zadatak sa kojim se suočavamo jeste da izgradimo sopstveni sistem vrednosti nezavisan od naše okoline. Tek tada možemo dostići tačku u kojoj cenimo svoje lične resurse i svoju jedinstvenost kao ljudskih bića. Dostići ovu poziciju je gotovo nemoguće, ako bi svako od nas to morao da uradi sam. U ovom zadatku nam je potrebna podrška drugih osoba sa invaliditetom. Deljenjem svojih iskustava i uvida razumemo da nismo sami. Učenjem da cenimo jedni druge kao sposobne, zanimljive i brižne ljude kakvi jesmo, možemo se imunizovati protiv negativnih stavova.
Suočimo se s tim, društvo nas ne doživljava pre svega kao seksualna bića. Većina nas se smatra objektima brige, nekim prema kome moramo biti ljubazni. Osobe sa invaliditetom se često doživljavaju kao bolesne. Od bolesnih osoba se ne očekuje da imaju redovan život sa društvenim obavezama kao što je posao. Od bolesnih ljudi se definitivno ne očekuje da osnuju porodicu. U mnogim zemljama osobe sa invaliditetom prose na ulici. Na drugim mestima, dobronamerni političari pokušavaju da mobilišu novac poreskih obveznika za programe za osobe sa invaliditetom prikazujući nas kao najslabije članove društva. U oba slučaja, naša neproduktivna slika ne pomaže našem samopoštovanju, ne doprinosi našoj seksualnoj privlačnosti. Ko želi da se zaljubi u bolesnu osobu, ko bi želeo da provede medeni mesec sa prosjakom?
Osobe sa invaliditetom često dobijaju lošije obrazovanje, ako ga uopšte imaju, i suočavaju se sa ogromnim problemima u pronalaženju posla. Nije ni čudo što toliko nas ima nisko samopouzdanje. Bez samopouzdanja biće teško da sebe vidimo kao privlačno seksualno biće.
Oni od nas kojima je potrebna pomoć u svakodnevnom životu sa zadacima kao što su oblačenje, pranje, odlazak u toalet itd. najviše su izloženi paternalističkim i zaštitničkim stavovima naše okoline. Naša fizička zavisnost od drugih se automatski izjednačava sa intelektualnom i emocionalnom zavisnošću. Ako se sami osećamo zavisno i ako i drugi ljudi tako veruju, biće teško biti seksi u svojim i tuđim očima. Osoba koja se oseća inferiorno neće moći da uspostavi zdrav odnos sa drugom osobom koji je zasnovan na jednakosti.
U zemljama bez usluge personalne asistencije mnogi od nas moraju da provedu život sa roditeljima. Kako neko može razviti zrelu seksualnost, ako mora da živi u prisilnoj zavisnosti i detinjstvu?
Oni koji nemaju rođake koji im mogu pomoći često su zatvoreni u ustanovama gde dele sobu sa nekoliko drugih osoba, gde su zatvorenici odvojeni u muško i žensko krilo, gde ne mogu da dolaze i odlaze kako žele, gde moraju da jedu i obavljaju nuždu po određenom rasporedu. I ja sam proveo pet godina svoje mladosti u jednoj od ovih ustanova; osećao sam se kao u zatvoru. Ko može razviti zadovoljavajuću seksualnost u zatvoru?
Za mnoge osobe sa invaliditetom kojima je potrebna personalna asistencija, jedino izbavljenje od institucije ili roditeljskog doma je brak sa partnerom koji nema invaliditet. Bez usluga personalne asistencije koje se finansiraju iz poreza, partnerstvo i brak – a da ne govorimo o odgajanju dece – pod ovim okolnostima podrazumevaju ogromnu odgovornost od strane partnera bez invaliditeta. Često to znači odustajanje od karijere i sopstvenog života. Pružanje praktične pomoći se tada vidi kao znak ljubavi. Kada partner bez invaliditeta postane preplavljen ogromnom međusobnom zavisnošću i velikom količinom posla, osećanja krivice će rezultirati sa obe strane. Neke veze se održavaju osećanjima krivice koja se često mešaju sa ljubavlju. I ja sam korisnik personalne asistencije, oženjen ženom bez invaliditeta. U privilegovanom sam položaju jer mi Švedsla vlada daje novac da zaposlim svoje personalne asistente. U tom pogledu nisam zavisan od svoje žene. U onim trenucima kada sam nemaran u angažovanju personalnih asistenata za sebe i moram da zamolim ženu da mi pomogne, osećam se i funkcionišem drugačije. Zavisnost negativno utiče na vezu.
Seksualnost je rezultat životne situacije cele osobe. Bez preduslova za samopoštovanje i ličnu samostalnost ne može biti zdrave seksualnosti.
Ono što se nadam da sam pokazao u ovom kratkom komentaru jeste da za mnoge od nas koji imamo invaliditete teškog stepena naše seksualno oslobođenje ne zavisi toliko od seksualnog savetovanja ili mehaničkih seksualnih pomagala, već od dostupnosti usluga personalne asistencije finansirane iz poreza, koje nas osnažuju da preuzmemo kontrolu nad sopstvenim životima.
Izvor: Sexuality and people with disabilities: What experts often are not aware of, Dr Adolf D. Racka, 1998.
