Po nekim istraživanjama, tokom životnog veka žene su u menstrualnom ciklusu oko 2.000 dana, odnosno šest godina, i potroše najmanje 500.000 dinara na menstrualne proizvode i zdravstvene preglede, a menstruacija je i dalje tabu tema u Srbiji. O ovoj temi se retko ili uopšte ne priča ni u opštoj populaciji žena, a ni među ženama sa invaliditetom.
Žene sa invaliditetom iz seoskih i gradskih sredina iz Kovina, Kruševca, Leskovca, Pirota i Šapca su na onlajn edukativnim radionicama i ličnim susretima u svojim zajednicama razgovarale na temu Menstrualno siromaštvo i žene sa invaliditetom uz facilitaciju Jelena Milićević, članice Inicijative žena sa invaliditetom za zagovaranje svojih prava.
Atmosfera na svim susretima je bila iskrena, topla i podržavajuća. Žene su otvoreno, često na lokalnom dijalektu i po prvi put u životu govorile o svojim iskustvima vezanim za menstruaciju tokom odrastanja i u odraslom dobu, prvim pregledima, stidu koji su osećale i načinu na koji su ih učili da ćute o svom telu. Govorile su i o nedostupnosti informacija i menstrualnih proizvoda, stereotipnim stavovima svojih porodica i lokalne zajednice o temama vezanim za menstruaciju i reproduktivno i seksualno zdravlje žena sa invaliditetom.
Iskazi žena sa invaliditetom svedoče da se u mnogim porodicama još uvek ćuti o telesnim promena u pubertetu, mensrtuaciji, menstrualnim proizvodima, partnerstvu, kontracepciji… Prve informacije najčešće su dobijale od vršnjakinja, ili su saznavale kroz sopstveno iskustvo.
Kad sam prvi put prokrvarila, nisam znala šta mi je. Majka mi je samo dala krpu i rekla: – Pazi da te niko ne vidi, sad si žena!
Jedna za drugom iznosile su stereotipne poruke koje su dobijale u svojim porodicama.
Sramota je, nemoj da te vidi tatko ili brat.
Uvek sam se krila kad perem krpe, da muško to ne vidi.
Ja se sećam da su devojčice u školi kad su dobijale menstruaciju govorile: – Došla mi je tetka iz Crvenke.
Menstruacija je za mnoge žene sa invaliditetom praćena stidom jer je to nešto što je potrebno kriti i nikako ne spominjati pred muškarcima. Ovakve poruke, prenošene s generacije na generaciju, uticale su na to da žene sa invaliditetom odrastaju u strahu i nelagodnosti umesto sa razumevanjem i prirodnim prihvatanjem promena sopstvenog tela.
Pored toga, mnoge žene sa invaliditetom su govorile o svojim iskustvima na ginekološkim pregledima, o tome kako lekari često njihovu seksualnost negiraju, posmatrajući ih isključivo kroz prizmu invaliditeta, zavisnosti od pomoći drugih i potrebe za negom. Više učesnica je podelilo da su im prvi ginekološki pregledi bili izuzetno neprijatni i često traumatični, jer nisu bile adekvatno informisane o proceduri, niti su osećale podršku medicinskog osoblja.
Kad sam prvi put otišla kod ginekologa, nisam znala ni zašto idem. Samo su mi rekli: – Skidaj se! A ja sam plakala od stida.
Ovakva iskustva ukazuju na nedostatak empatije u zdravstvenom sistemu što dodatno produbljuje nepoverenja žena prema zdravstvenim institucijama i destimuliše žene da odlaze na redovne preglede.
Žene sa invaliditetom su istakle potrebu da se o menstruaciji govori bez stida i zabrana i da je zbog toga potrebno raditi sa roditeljima, posebno majkama, da bi prepoznali koliko su poruke koje upućuju svojoj deci presudne za stav koji će njihova deca razviti prema svom telu i ohrabrivati majke da razgovaraju sa ćerkama o menstruaciji na otvoren i podržavajući način bez poruka o sramoti i zabrani. Takođe su istakle, neophodnost razvijanja edukativnih programa o menstruaciji, telesnim pormenama i seksualnom i reproduktivnom zdravlju za devojčice i dečake iz svih zajednica od ranog uzrasta, uspostavljanje savetovališta za mlade u svim opštinama da bi se ove teme približile mladima sa i bez invaliditeta. Govorile su o potrebi suzbijanja menstrualnog siromaštva i važnosti obezbeđivanja besplatnih ili subvencionisanih proizvoda za žene sa invaliditetom i siromašne žene, kao i o neophodnosti zagovaranja za pristupačne institucije i usluge zaštite seksualnog i reproduktivnog zdravlja i veći broj ginekologa u opštinama.
Priče žena sa invaliditetom otkrivaju koliko je važno da žene, posebno one iz manjih sredina i marginalizovanih grupa, dobiju prostor da budu sagovornice, a ne samo korisnice programa, bez obzira na to gde žive i sa kakvim se preprekama suočavaju. Priče koje su žene sa invaliditetom podelile na radionicama nisu samo lična iskustva nego svedočanstva o društvenim nejednakostima, duboko ukorenjenim predrasudama društva prema ženskom telu i invalidnosti koje oduzimaju dostojanstvo, ćutanju koje traje generacijama, ali i o ženskoj hrabrosti da progovore o stvarima o kojima se dugo nije smelo govoriti i o potrebi da se o menstruaciji govori kao o pitanju tela, seksualnog i reproduktivnog zdravlja, dostojanstva i uživanja osnovnih ljudskih prava na jednakim osnovama sa drugim ljudima.
