Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro? U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…
Smeštanje odrasle osobe u poziciju deteta je manevar spuštanja, jer dete nije samostalno, ne donosi odluke, nema dovoljno životnog iskustva, ne može da preživi samo u svetu. U pojam invalidnosti ugurnuta su sva svojstva nedoraslog, nesposobnog, pa i neseksualnog deteta, koje traži negu, brigu i zaštitu. Ophođenje prema osobama s invaliditetom kao prema deci jedno od opštih mesta, a tome su naročito izložene osobe sa mentalnim/ razvojnim invaliditetima koje držimo u poziciji večite dece, bez ikakvog prava na odlučivanje o sopstvenom životu.
Kako to izgleda u realnim iskustvima žena s invaliditetom?
– Ne razumeju moj stav o samostalnom životu, životu van porodice ili van institucije. Jako često mi se obraćaju kao detetu: bući-bući-buć. Još kada kažem da sam autorka knjige ili filma, šokantno je kako uopšte pišem. Ne sećam se kada mi se neko normalan obratio, od kada koristim kolica prilikom kretanja još više osetim to nešto bljak. – Marija Obrovački
– Dešavalo mi se u institucijama, centru za socijalni rad, SUP-u ili domu zdravlja, na šalterima za regulisanje raznih dokumenata i mnogim drugim mestima, da me gledaju s visine i obraćaju mi se kao detetu: – Da li ste me razumeli šta sam vam rekla/rekao? Sami ste došli? Možete li da se potpišete? Ovakva i slična pitanja možda izgledaju ok, ali ton i pogled koji ih prate su patronizujući i ponižavajući. – Lola
– Često bih od osoba bez invaliditeta čula rečenicu: Osobe sa invaliditetom su prezaštićene i ne žele da rade! – Lola
Kakva rešenja nudi psihologija komunikacije?
Dejan Živković: – Kada nas tretiraju kao dete, to je klasično spuštanje. U reakciji na to važno je izbeći krajnosti, kako ljutnju, tako i povlačenje, jer se tada osećamo loše u vezi sa sobom. Kada nam se obrate kao detetu, ne treba da uđemo u ulogu deteta, nego da odgovorimo iz pozicije odraslog. Najvažnije je zadržati mir, komunicirati jasno i poslati poruku o onome što nam ne odgovara. Možemo direktno suočiti sagovornika sa situacijom: – Nisam dete, ne prija mi da se tako ophodiš prema meni – i nastaviti da komuniciramo kao odrasla osoba. Neko može da me tretira kao flamingosa, a da li ću zbog toga postati flamingos? Ne; osim ako zaista ne poverujem u to. Kad nam se dogodi neprijatna situacija, zaboravimo sve dobro o sebi i samopouzdanje nam je u padu. Prva refleksna reakcija proizilazi iz našeg nesvesnog: ulazimo u stanje adaptivnog deta (koje sluša, oseća strah i brige, ima osećaj niže vrednosti) i tada zaboravljamo ko smo. Zato je važno reprogramirati svoje nesvesno i napuniti ga zdravom slikom o sebi. Jedna od tehnika je pravljenje spiska sopstvenih kvaliteta: – Super sam zato što sam… kreativna / empatična / spretna / muzikalna / dobra prijateljica / radoznala… Da bismo ugradili zdravu sliku o sebi u svoje podsvesne nivoe, dovoljno je da se pred spavanje redovno osvrnemo na taj spisak. Kada osvestimo svoje kvalitete i izgradimo samopouzdanje, naše nesvesno više nas ne spušta. Kada neko nesvesno hoće da nas ponizi, to nije naš problem – prihvatamo situaciju onakvom kakva jeste. Ako sagovornik ima snishodlji ili patronizirajući odnos, preporuka je da pojačamo poruku: – Naravno da sam sama došla. Naravno da vas razumem. Nema nikakvih problema, hvala što brinete. Ovde je hvala trik koji koristimo da ne pokvarimo komunikaciju, u značenju: – Ne, hvala; mogu sama. Frazom naravno da mogu implicitno poručujemo: – Što ne bih mogla?
Šta govore vaša iskustva? Kako reagujete na spuštanje i snishodljivost u komunikaciji? Koje trikove biste primenili da izbegnete poziciju dateta? Napišite u komentarima.
