Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije (u kupovini, na šalterima, na ulici, u kancelariji, na autobuskim stanicama, u institucijama, kafeima – bilo gde…) kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. Kad nude pomoć koja ti nije potrebna, zure, raspituju se, pretpostavljaju, iščuđuju se, prosuđuju o tebi na osnovu invaliditeta ili boje kose, oponašaju te, ignorišu te, fascinirani su asistivnom tehnologijom koju (ne) koristiš, savetuju te o pitanjima koja ih se ne tiču, imaju nedolične ponude…? (Lista otvorena za dopunjavanje.) Kada se u komunikaciji sa drugima osećamo loše? Koliko često upadamo u konflikte, a koliko se povlačimo? U kojim situacijama smo izmanipulisane, ili primamo duple poruke? Koje strategije možemo da primenimo da ne bude tako? O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro? U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…
Iako su osobe s invaliditetom vidljivije u društvu nego pre, socijalna distanca i mentalne barijere i dalje su prisutne u svakodnevnim situacijama. Susret sa osobom sa invaliditetom još uvek ume da izazove strah kao primarnu reakciju, zazor ili potrebu da se izbegne svaka interakcija.
Kako to izgleda u realnim iskustvima žena s invaliditetom?
– Često se isprepadaju na ulici – da li zbog kolica, mog smeha ili načina na koji komuniciram. – Marija Obrovački
– Često kad prolazim ulicom vidim poglede ispod oka, neki su sažaljivi, neki me kratko pogledaju i pređu na drugu stranu ulice, kao da im je crna mačka prešla put, a bilo je i smešnih situacija, kad gledaju kako hodam, a ne ispred sebe, pa se sapletu i padnu! – Lola
– Možda se plaši invaliditeta, pa je tako reagovao. – Dušanka Vukelić
Kakva rešenja nudi psihologija komunikacije?
Dejan Živković: – Nažalost, naša primarna reakcija na sve što je neobično i drugačije jeste da se bojimo. Većina ljudi kada sretne nekoga ko deluje drugačije neće reći: – Super, hajde da te upoznam! Za većinu je susret sa drugačijim neprijatan: – Šta da kažem? Kako sad da se postavim? Sazdani smo da se bojimo nepoznatog, a ne da ga prigrlimo. Čovek treba da bude na visokom stupnju razvoja da bi to kod sebe prepoznao i ostavio po strani, kako bi mogao da bude otvoren. Jedan od saveta je da se na strah reaguje osmehom, jer osmeh šalje poruku: – Ne ugoržavam te – što je sasvim suprotno od onoga kada na strah uzvratimo strahom ili nelagodom. Osmeh je univerzalni gest, a znamo da je neverbalna komunikacija jača od reči. Ljudi se ne plaše zato što misle nešto loše, plaše se iz neznanja. Kad uzvratimo osmehom, to će ih iznenaditi i pomeriti iz stanja straha.
Koje strategije vi primenjujete u sličnim situacijama? Šta se pokazalo uspešnim, a šta manje uspešnim? Da li ste testirali osmeh? Podelite svoja iskustva u komentarima.
