Svetlana Janković Beljanski: Usklađivanje tonova

Posted on by Redakcija

Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.

U nastavku čitate sećanje Svetlane Janković Beljanski iz Valjeva.

U sećanju mi se javlja devojčica koja se bezbrižno i radosno igra na travnjaku ispred zgrade u kojoj smo tada stanovali. Uvek moderno i skladno obučena.

Sećam se kako sam još sa pet godina volela da uparim garderobu. Sve je moralo biti u tonu. Pamtim i kako sam se bunila kad mi otac dâ da obučem nešto što se nije slagalo. Čak i cipele ili sandale su morale biti u skladu sa odelom. Najčešće sam se igrala sa dečacima iz komšiluka, igrali smo se porodice i ja sam obično bila majka. Pravili smo kuću od lego kocki.

Od malih nogu sam volela da pomažem drugima i da delim igračke, slatkiše, olovke…

Kad sam išla negde na terapije, na lečenje i u banju, obično sam kupovala poklončiće za decu iz komšiluka, a kasnije i drugare u školi.

Tada sam maštala da budem majka i učiteljica, ali u neku ruku me je zanimala i elektrotehnika. Volela sam da vozim rošule i bicikl. Sada to radim veoma retko, ponekad po Novom Sadu, jer više nigde nije bezbedno za vožnju, a manje sam i spretna. Bila sam uporna da radim sve ono što su radili moji vršnjaci i tu upornost zadržala sam do danas. Ostvarila sam se u ulozi majke i stvorila svoju porodicu.

U detinjstvu mi je teško padao odlazak u banju, jer sam se tamo nagledala tužnih prizora, ali sam bila srećna kad se vratim, pa me dočekaju sa radošću i ljubavlju.

Pokušala sam da igram košarku, da idem na folklor. Kako nisam naišla na podršku trenera, bila sam primorana da odustanem, što mi je teško palo. Uvek sam reagovala na nepravdu i smatrala sam da mogu sve da uradim, ako mi se pruži šansa uz malo strpljenja. Toga često nije bilo.

Devojčica je volela da crta, da se lepo oblači, da kroji i šije sa svojom majkom, potom i sama. Krupnim smeđim očima pratila je sve oko sebe. I danas je izražen taj pogled krupnih očiju, koje svakoga mogu da primete i razumeju u dušu. Sve ostalo se promenilo, oblačim se uglavnom kako moram i kako mi prija, jer je sve oko mene drugačije.

Kao devojčica sam se radovala malim i lepim stvarima, trudila sam se da budem vesela, nasmejana, pa čak i kad bih se zbog nečeg ljutila, brzo me je prolazilo. Danas se retko smejem, više sam zabrinuta i tužna, možda i razočarana. Devojčica bi mi poručila da se više smejem, da pronađem nešto što me usrećuje i da se time bavim, da manje vremena provodim sa onima koji utiču na to da budem neraspoložena.

Današnja ja se toj devojčici divim na hrabrosti, upornosti, volji, na svakom upućenom osmehu i lepoj reči. Rekla bih joj samo bravo. Jedino bih joj savetovala da se potrudi da spozna svoju ljubav i da se za nju bori istim elanom kojim se za sve drugo borila, da se ne stidi svojih osećanja i da ih ne povezuje sa svojim invaliditetom, iza koga se možda skrivala.

Ono što sam kao devojčica jako cenila je porodica, pa i danas smatram da je porodica mesto odakle sve potiče i da je najvrednija karika u životnom lancu.

Danas mi nedostaje ono što sam kao devojčica uprkos svemu mogla, a to je da dišem punim plučima.

Radujte se malim stvarima, od kojih najčešće nastaju sve krupne promene. Verujte u sebe kao što je moja devojčica verovala. Smejte se kad god to možete, jer smeh oslobađa stres i daje podsticaj. Nemojte se brinuti previše za druge, jer to nekada nije vredno živaca i izgubljenih minuta našeg života.

About the Author