Kako biti podrška prijateljici ili sestri koja živi u nasilju?

Posted on by Marijana Čanak

Žene koje žive u nasilnim partnerstvima često normalizuju nasilje, opravdavaju nasilnika i preuzimaju krivicu za ono što im se dešava. Situacija svake žene je jedinstvena, ne postoje univerzalna rešenja koja su nepogrešivo primenjiva za sve, iako iskustva rada službi za podršku ženama pokazuju svojevrsne obrasce ponašanja, prepoznatljivu dinamiku nasilnih odnosa i tipske rečenice kojima žene pribegavaju. Zbog urušenog samopouzdanja, osećaja krivice i srama, ženama nije lako da potraže stručnu podršku, a neretko ni njihovo najbliže okruženje ne pokazuje razumevanje za situaciju u kojoj su. Ne samo zbog tradicionalnih uverenja da žena treba da ćuti i trpi, da je rođena da služi, prati i podređuje se svojoj jačoj polovini, da ljubav boli, da svaka patnja ima smisla, jer vodi u prosvetljenje… nego i zbog arogantnog ubeđenja da meni to nikad ne bi moglo da se desi. Ako bi se i desilo, uzvratila bih istom merom, život bih mu zagorčala, otišla bih, makar on bio poslednji muškarac na svetu! A te što trpe, sigurno uživaju u zlostavljanju, možda treba da se leče od mazohizma ili su, naprosto, glupe! Činjenica je da niko ko nije doživeo nasilje ne može znati kako bi zaista reagovao u konkretnoj situaciji. Ujedno je činjenica da ženama koje žive u nasilju nimalo ne pomažu nadobudna pametovanja, nesuvisle dijagnoze, optužbe i pojednostavljena gotova rešenja. – Spakuj se i idi. Ostavi ga. Razvedi se. Zaboravi da ste ikad bili zajedno. Samo žena koja trpi nasilje može doneti odluku o izlasku iz nasilne veze. Na drugima je da joj budu podrška, u najmanjoj meri: da joj ne otežavaju taj proces. Umesto nerazumevanja i osude, kako podržati prijateljicu, sestru, blisku rođaku koja živi u nasilnom partnerstvu?

Ivana Zelić, koordinatorka SOS službe za žene s invaliditetom Organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA, na osnovu višegodišnjeg iskustva iz prakse, ima odgovore na neke od tipskih situacija u kojima se može naći svaka od nas. Ako vam se prijateljica u poverenju požali na njegov težak karakter ili prepriča neki od njegovih ispada u afektu, kako da razlikujete bezazlenu bračnu svađu od nasilnog ponašanja? Šta ako prepoznate nasilje koje ona ne prepoznaje ili opravdava? Šta da joj kažete ako je depresivna i izolovana? Ako se oseća krivom zbog svega što je uradila ili nije uradila?

U nastavku su neke od mogućih situacija i tipskih iskaza žena koje žive u nasilnim partnerstvima, uz preporuke kako da ih razumete i kako da na njih odgovorite bez osude, beskorisnih saveta i nametnutih odluka.

Posvađali smo se i svašta mi je rekao. Da sam bezvredna drolja, da mi odavno ništa ne veruje, da ne može više da podnese prljave sudove i hladnu večeru, da samo na seks mislim i nisam dostojna da budem majka… Tako se istrese, pa ode sa društvom u kafanu. Plakala sam celu noć. A znam da ne misli ništa od toga. U afektu ljudi kažu svašta. Preumoran je, radi 16 sati dnevno, svako bi pukao u tom režimu!

Ivana Zelić: – Nasilno ponašanje nije posledice gubljenja kontrole ili napada besa. Nasilje je svesno izabrano ponašanje koje se ponavlja, ne dogodi se jednom i nikad više. Cilj nasilnog partnera je da uspostavi moć i kontrolu nad partnerkom, da je ponizi, naruši joj samopouzdanje i okrivi je za sve što ne valja. Mnogi muškarci misle da poseduju svoje žene kad se ožene ili kad započnu zajednički život. Vrlo često prebacuju ženama zato što one ne odgovaraju njihovoj slici idealne žene. On sebe smatra glavom porodice, dok žena treba da ispunjava očekivane uloge: mesto joj je u kući, ona obavlja kućne poslove, rađa decu i brine o njima, ćuti, sluša i radi bez pitanja. Druga važna stavka je: gde se njegov afekat ispoljava? Da li je preumoran i nervozan zbog posla i kad razgovara sa prijateljima, kolegama i komšijama? Da li će na isti način razgovarati i sa svojim šefom, zato što je preumoran i frustriran na poslu, ili samo kod kuće ima slobodu da bude nasilan i pokaže moć? Nasilje je uvek usmereno ka konkretnoj osobi, najčešće ženi ili deci. Nasilje u porodici / partnerskom odnosu ne prestaje samo po sebi, to je model ponašanja, a ne izolovani incident.

Ko još živi u apsolutnoj harmoniji, svi parovi se svađaju. Pričale su mi iskusnije žene, prve godine braka su katastrofa, a najlakše se razvesti. Treba vremena da steknemo slične navike, da se uskladimo. Sve to dođe na svoje.

Ivana Zelić: – Kada se par usklađuje, obe strane su ravnopravne i zajednički se trude da se prilagode. Svađa je ravnopravna razmena argumenata i mišljenja, što znači da žena bez straha može da iznese svoje neslaganje. Nasilje nije ravnopravna razmena mišljenja, nije diskusija, ni privremeni nesporazum. To je situacija u kojoj jedna strana ima više moći i ima kontrolu (smatra se glavom porodice, donosi sve važne odluke, kontroliše finansije, fizički je jača, ima društveni status…), dok druga strana ima strah da se suprotstavi, da iznese mišljenje ili da bilo šta uradi. Nasilje je krivično delo koje često dovodi do ozbiljnih zdravstvenih, emocionalnih i društvenih problema svih članova porodice. Ako nisi sigurna da li se svađate ili trpiš nasilje, postavi sebi sledeća pitanja:

  1. Osećam li strah?
  2. Osećam li se bespomoćnom i slabom?
  3. Osećam li da sam pod pritiskom?
  4. Imam li fizičke ili neke druge poteškoće za koje ne postoji medicinsko objašnjenje?
  5. Kako se osećam nakon toga?

Kad god odem negde bez njega, prisedne mi. Zove po 300 puta, pita gde sam, s kim sam, šta radim, kad ću kući…I uvek nađe neki razlog da se naljuti. Ne znam zbog čega, uvek se javim i pazim na svaku reč, a opet kažem nešto pogrešno. Ako sledeći vikend ode kod svojih, tad ćemo se videti, ne mogu ranije. Razumem ga, ne provodimo mi mnogo vremena zajedno, par sati uveče, kad se vrati s posla. Nije ni fer da me tad nema kod kuće.

Ivana Zelić:Izolacija je jedan od načina kontrole koju vrši nasilan partner nad ženom koju zlostavlja. Vrlo često je zamagljena, jer nasilnik zabrane i proveravanja opravdava brigom. Ujedno smatra da za nju niko nije dovoljno dobar sem njega. Mnogi nasilni partneri su zavisni od svojih veza, imaju kontinuirani strah da će biti prevareni ili ostati sami. Zbog toga često prate svaki korak svoje partnerke i uskraćuju joj nezavisnost. On želi da ona zavisi od njega, jer je i on zavistan od nje, pri čemu ne treba zaboraviti da je svako odgovoran za svoj život, za sopstvene strahove i stanje u kojem se nalazi. Vremenom izolacija postaje intenzivnija, žena postepeno prekida prijateljske i porodične veze, a kad odluči da izađe iz nasilnog odnosa, sistem podrške više ne postoji.

Ima nešto u meni što ga provocira, ne znam šta je to, ni kako da to rešim. Šta nije u redu sa mnom?

Ivana Zelić: – S tobom je sve u redu. Kako god da se osećaš, to je normalno u situaciji u kojoj se nalaziš. Kad partnerski odnos ne funkcioniše, žena se oseća krivom, jer smatra da nije ispunila očekivanja. Često se zbog toga nikome ne obraća za pomoć ili savet. Žena često veruje da je nasilje isprovocirala, da ga je sama izazvala nekim postupcima ili ponašanjem. Misli da je kriva i da je jedina kojoj se nasilje dešava. Može se osećati krivom jer će izneveriti decu ako ih ostavi bez oca; jer nije ispunila očekivanja porodice i sredine; jer nasilnik preti da će se ubiti, da ne može da živi bez nje i da mu je upropastila život, da će prodati imovinu ili ostati bez posla.

Razmišljaš li na ovaj način:

  • Ja sam kriva i ja sam to zaslužila.
  • Ja često prigovaram i ne znam da stanem.
  • Ima toliko stvari zbog kojih treba da sam mu zahvalna.
  • Sigurno postoji neki razlog zašto se tako ponaša.

Važno je da znaš:

  • Ti nisi isprovocirala njegovo ponašanje! Šta god da si rekla ili uradila, nisi zaslužila da neko bude nasilan prema tebi.
  • Ti ne možeš da utičeš na njegovo ponašanje.
  • Ti nisi kriva.
  • Ti ne zaslužuješ da se zbog nekoga osećaš loše.

Nasilje? Ma, kakvi! On me nikada ne bi udario! On jeste težak čovek, ali ja znam njegovu dobru stranu.

Ivana Zelić: – Dinamika nasilja je takva da partner s vremena na vreme može obećavati da će se promeniti, da će potražiti pomoć, da se nasilje više nikada neće ponoviti, da će (delimično) priznati krivicu (jer ipak ga je žena izazvala) i tražiće oproštaj. To su momenti u kojima se žena ponada i poveruje da je promena moguća, jer on ipak ima svoje dobre strane. Duboko u sebi ona veruje da on ipak nije nasilan, nego je to bio samo splet okolnosti. Negiranje je jedna od strategija preživljavanja, ali dovodi do toga da žena godinama bude u nasilnom odnosu. Nasilje vremenom postaje sve učestalije i intenzivnije. Nasilje nije samo fizičko i ne znači samo udarac, nego je mnogo šire od toga: vređanje, omalovažavanje, psovanje, potcenjivanje, sve ono zbog čega osećaš strah.

Razmisli:

  • Šta su dobre, a šta loše strane vašeg partnera? Čega je više?
  • Kako si se osećala u dobrim i lošim trenucima vašeg života?
  • Prema kome on više ispoljava dobre strane? Prema tebi ili prema drugim ljudima iz okruženja?
  • Da li je ponekad sve mirno, a onda iznova krene podizanje tenzije? Ukoliko jeste, to je nasilje koje se u ciklusima ponavlja iznova i iznova.
  • Važno je da razmisliš šta bi volela da uradiš i kako se osećaš. Ti najbolje poznaješ situaciju u kojoj živiš. Budi iskrena prema sebi, jer si ekspertkinja za svoj život.
  • Zamisli da se tvoja prijateljica nalazi u situaciji kao što je tvoja, šta bi joj savetovala?
  • Možda će napuštanjem partnerske zajednice tvoj životni standard biti nešto niži, ali će se tvoje psihičko i fizičko zdravlje poboljšati.
  • Čestitaj sebi na svakom malom koraku koji napraviš za sebe.
  • Nikad nisi odgovorna za ponašanje svog partnera, nema razloga da osećaš sramotu.

Kad se posvađamo, kaže mi da treba da budem srećna što je uopšte sa mnom, umesto što zakeram za gluposti. Ponižava me to, ali on je u pravu. Retki su muškarci koji prihvataju ženu s invaliditetom.

Ivana Zelić: – Predrasude o nasilju nad ženama su snažne, ukorenje u svakodnevni život i imaju snažno dejstvo na ponašanje. Predrasude o nasilju opravdavaju nasilje i utiču na to kako će sredina ili sama žena reagovati na ono što joj se događa. Jedna od predrasuda je da žene sa invaliditetom nisu izložene porodičnom ili partnerskom nasilju.

Imaš pravo da kažeš da ti nešto ne odgovara. To nije zakeranje, nisu gluposti. Ali njegovo omalovažavanje i vređanje jeste psihološko nasilje. To što imaš invaliditet ne umanjuje tvoju vrednost, niti je razlog da neko bude nasilan. Nijedna žena ne traži da bude zlostavljana, povređena ili ponižena. Šta god da osećaš, to je u tvojoj situaciji razumljivo. Ali je važno da znaš da ne moraš da promeniš sebe kako bi nasilje prestalo. Ponekad je teško sačuvati veru u sebe, kad drugi u tebe ne veruju. Pokušaj da pronađeš barem jednu osobu koja te podržava u odluci da živiš život bez nasilja. Nemoj da veruješ da si takva kakvom te smatra tvoj partner. Žene koje doživljavaju nasilje su žene različitih godina, iz svih društvenih slojeva, različitog zdravstvenog stanja, materijalnog stanja i drugih karakteristika. Svaka žena može da doživi nasilje i nijedna od njih nije izazvala svoje partnere da počine nasilje. Nasilje se dešava i ženama koje nemaju invaliditet. Ne postoji pravilan ili pogrešan način za reagovanje na nasilje. Kako god da si postupila u određenoj situaciji, uradila si najbolje moguće u datom trenutku.

SOS služba za žene sa i bez invaliditeta izložene nasilju

Specijalizovane anonimne konsultatntske usluge

putem telefona svakog radnog dana od 9 do 16 časova na brojeve:

021 447040

066 447040 (poziv, viber, sms)

0800 101010

putem mejla na: office@izkrugavojvodina.org

putem FB profila: @izkrugavojvodina

Fotografije: Pexels


Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.

About the Author

Leave A Response