Monika Žunji, autorka kratkog filma koji zastupa seksualna i reproduktivna prava žena s invaliditetom u Temerinu

Posted on by Marijana Čanak

Monika Žunji (Mónika Zsúnyi) ima 26 godina i živi u Temerinu. Završila je master studije na studijskom programu Primenjena matematika na PMF-u u Novom Sadu. Trenutno je zaposlena u Udruženju građana za cerebralnu i dečiju paralizu Južnobačkog okruga Sunce, a pored toga aktivna je u Udruženju građana Kap koje u Temerinu okuplja osobe sa različitim vrstama invaliditeta. Voli da bude kreativna i da organizuje različite aktivnosti. U slobodno vreme bavi se 3D modeliranjem na računaru i voli da čita.

Monika je jedna od učesnica projekta Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava koji Organizacija … IZ KRUGA – VOJVODINA realizuje u pet gradova Srbije uz podršku Populacionog fonda Ujedninjenih nacija (UNFPA). Učestvovala je na interaktivnim onlajn treninzima na kojima su žene s invaliditetom sticale znanja o invalidnosti, seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju, univerzalnom dizajnu i pristupačnosti zdravstvenih (ginekoloških) ustanova i usluga, uz praktično ovladavanje veštinama dokumentovanja i mapiranja prepreka, javnog zagovaranja, lobiranja i izrade plana zagovaračke akcije. U završnoj fazi treninga, Monika je radila na dokumentovanju i mapiranju barijera koje ženama s invaliditetom onemogućuju ostvarivanje seksualnih i reproduktivnih prava u Temerinu i napravila je kratak film na tu temu. Film je prikazan u Omladinskom klubu u Temerinu i podstakao je konstruktivan dijalog sa predstavnicima opštine, u cilju zajedničkog rada lokalne uprave i civilnih organizacija na unapređenju položaja žena s invaliditetom u lokalnoj zajednici.

Kako je došlo do toga da učestvuješ na projektu koji se bavi unapređenjem seksualnih i reproduktivnih prava žena s invaliditetom?

: – Kad je Udruženje Kap dobilo poziv da učestvuje na ovom projektu, obratila mi se Tanja Srdić, jedna od osnivačica Udruženja. Pročitala sam o čemu se radi i jako mi se dopala tema projekta. Tanja me je zamolila da budem osoba koja će joj pomoći u realizaciji projekta, što mi je bila velika čast. Činjenica da mogu da se uključim u aktivnosti kojima mogu da doprinesem poboljšavanju života osoba sa invaliditetom predstavljala je za mene veliki izazov. Ovim putem želim da se zahvalim organizatorima što su izabrali Temerin i naše Udruženje za ovaj projekat.

Zbog čega ti je ova tema važna?

: – Žena sam sa invaliditetom. Živim sa cerebralnom paralizom, imam poteškoće prilikom govora i kretanja. Nastojim da budem što samostalnija i da živim potpun život. Deo toga je i seksualni život. Nekako mi se čini da većinski deo društva očekuju da ljudi sa invaliditetom budu seksualno neaktivni, kao da je to samo njihovo pravo. Smatram da je to i naše pravo. Pored toga, želela bih da se pripremim na neke situacije za koje se nadam da me čekaju, jer bih volela da osnujem porodicu. Ovo mi je bila jako dobra prilika da podelim svoja iskustva sa onima koje hodaju u sličnim cipelama i da svojim iskustvom pomognem drugim ženama da se pripreme na sve što ih čeka.

Koliko ti je značio onlajn trening, šta si konkretno mogla da primeniš i šta se za tebe promenilo nakon obuke?

: – Onlajn trening mi je puno značio. Zakonski okvir i naša prava sam delimično poznavala od ranije, ali ono što mi je izuzetno značilo je da čujem kako se zakon primenjuje u praksi. Imale smo priliku da saslušamo iskustva drugih žena. Izuzetno puno mi je značilo kad je sa nama na treningu bila Tatjana Stojšić-Petković, ona je pravi primer kako bi trebalo živeti. Trening je zaista pozitivno uticao na mene. Ranije sam retko kad samostalno išla negde, pogotovo kod lekara, jer sam se uvek plašila da me niko neće razumeti, zbog mog otežanog govora, ili da mi niko neće pomoći ukoliko mi pomoć bude potrebna. Sada dosta slobodnije i hrabrije samostalno obavljam svakodnevne aktivnosti. Ujedno imam drugačiji pogled na ljubav i partnerstvo. Sve više verujem da ću jednoga dana pronaći svog životnog saputnika sa kojim ću osnovati porodicu, koji će imati potpuno razumevanje za mene i moje stanje.

Kako se odvijao proces mapiranja barijera koje ženama s invaliditetom onemogućuju ostvarivanje prava u Temerinu i šta bi izdvojila kao najveće prepreke?

: – Temerin je opština koju čine četiri mesne zajednice i imale smo sreću da uključimo žene iz svih mesnih zajednica. Ovo je izuzetno dobro, jer svako najbolje poznaje sredinu u kojoj živi. Sa preprekama koje postoje u Bačkom Jarku nismo upoznati mi koji živimo u Temerinu, ali jesu stanovnici Bačkog Jarka. Izdvojila bih dve vrste prepreka koje su se pokazale kao najveće: fizičke (arhitektonske) barijere i nepristupačne komunikacije. Na kolovozima postoji veliki broj rupa koje osobama s invaliditetom otežavaju kretanje, posebno nama koji koristimo pomagala kao što su tricikl, kolica, štap i slično. Kad je o komunikaciji reč, gluve osobe ne mogu samostalno da zakažu termin za lekarski pregled, jer ne postoji opcija SMS zakazivanja. Često primećujem da medicinsko osoblje nije spremno za interakciju sa nama koji govorimo drugi jezik ili imamo probleme sa sluhom ili poteškoće u govoru.

Na osnovu sakupljenih materijala snimila si kratak film. Kako je film koncipiran i sa kim si sve sarađivala na njegovom stvaranju?

: – Trudila sam se da što više žena koje su pohađale trening angažujem na filmu. Pokušala sam da svakoj od njih dam zadatak koji može samostalno da obavi. Neke su dostavile fotografije, druge su pravile kratak video u kome su iznele stavove o tome šta im predstavlja najveći problem tokom ostvarivanja prava i samostalnog života. U izradi filma nam je pomogla Đurđa koja aktivno učestvuje i u drugim aktivnostima našeg udruženja. Film se sastoji od tri dela. U prvom delu smo gledaocima predstavile našu opštinu, strukturu stanovništva i opšte podatke o Temerinu, a ujedno smo ih upoznale sa Udruženjem Kap. U drugom delu smo mapirale prepreke. Prikazale smo i primere dobre prakse, kao što je Kancelaraja za mlade i navele smo da u domu zdravlja postoji hidraulični ginekološki sto. U poslednjem delu tri devojke govore o svojim iskustvima: Maja i njena majka govore o problemima gluvih osoba, Biljana stavlja akcenat na probleme sa kojima se suočavaju osobe sa motornim invaliditetom, dok ja prezentujem sa kakvim problemima se suočavaju osobe koje ne pričaju službeni jezik države u kojoj žive.

Šta je bilo najteže u procesu rada na filmu?

: – Najteže je bilo u jednakoj meri angažovati osobe sa različitim potencijalima. Prvo sam morala da vidim koliko je ko digitalno pismen i da izmislim zadatke koji nisu preteški, a putem kojih će svako moći da iskaže svoje specifičnosti. Takođe sam morala da vodim računa o tome da ne prikupim previše materijala i da se film što više drži teme.

Kakve su bile reakcije publike nakon što je film prikazan u Omladinskom klubu u Temerinu?

: – Moram da priznam da su reakcije bile mnogo pozitivnije nego što sam očekivala. Bila nam je velika čast što su projekciji prisustvovala dva člana opštinskog veća i predstavnici drugih organizacija. Film je pokrenuo otvoreni razgovor između posetilaca, što me je najviše obradovalo. Saslušali su nas, što je jako važno. Dobile smo priliku da nekome prezentujemo probleme sa kojima se kao žene s invaliditetom svakodnevno suočavamo živeći u Temerinu. Naše probleme same najbolje poznajemo. Možda smo ukazale na probleme o kojima donosioci odluka nikada nisu razmišljali, niti su smatrali da to za nekoga uopšte može predstavljati problem. Raduje me što su tražili da i drugima pošaljemo film i da ponovo organizujemo projekciju. To je pokazatelj da smo dobro obavile svoj posao.

Po čemu ćeš pamtiti ovaj projekat?

: – Projekat mi je mnogo značio. Pre svega, žene s invaliditetom imaju ista prava na seksualni život i stvaranje porodice kao i žene bez invaliditeta. To ću zapamtiti, kao i činjenicu da i ja imam pravo da volim i budem voljena. Tokom projekta sam naučila i dodatne stvari. Zbog korona virusa skoro ceo projekat smo realizovale onlajn. Morala sam da se suočim sa strahom da me u onlajn prostoru niko neće razumeti zbog mog govora (lakše me je razumeti kad pričam licem u lice). Ujedno sam imala priliku da se više upoznam sa tehnikom i mogućnostima onlajn rada, što mi je uvek predstavljalo izazov. Veoma sam ponosna na rad žena našeg Udruženja. Redovno su se uključivale na treninge, bez obzira na obaveze koje su imale mimo toga. Uvek su bile prisutne i otvorene da pričaju i o osetljivijim temama. Zajednički rad na filmu mi je pokazao da, ako svaka od nas da svoj maksimum, možemo stvoriti nešto što same nikada ne bismo mogle postići.

About the Author

Leave A Response