LGBTQ osobe sa razvojnim invaliditetom često se suočavaju sa barijerama na planu identiteta, a neki od njih koriste ta negativna iskustva kako bi doprineli promeni.
– Mislio sam da ludim, mislio sam da nešto nije u redu sa mnom.
Tako se Šon Vebster osećao kad je prvi put shvatio da ga privlače i muškarci i žene.
Šon ima 48 godina, a njegovo otkrivanje biseksualnosti trajalo je više od decenije. Kako kaže, delom zbog toga što se mnoge LGBTQ osobe sa razvojnim invaliditetom suočavaju sa različitim barijerama.
Šon ima poteškoće sa kratkotrajnom memorijom i disleksiju. Pohađao je specijalnu školu gde nije dobio odgovarajuće seksualno obrazovanje.
– Nisam znao šta znači biseksualan – kaže. – U specijalnim školama ne dobijamo odgovarajuće seksualno obrazovanje. Misle da ljudi poput nas ne upražnjavaju seks.
Godine 2019, obrazovanje o seksualnom zdravlju i partnerskim vezama postalo je obavezno u svim školama Engleske. Pre toga specijalne škole nisu bile u obavezi da obezbede seksualno obrazovanje. Nedostatak seksualnog obrazovanja u mladosti nekima je otežao da se kasnije u životu autuju kao LGBTQ osobe.
Šon kaže da je malo seksualnog obrazovanja koje je dobio bilo mahom usredsređeno na pravljenje beba, a nimalo na objašnjavanje termina kao što su gej, biseksualna, trans ili nebinarna osoba.
Nije se autovao do 38 godine i kaže da bi voleo da je to mogao da uradi ranije.
– Autovati se u trideset osmoj je velika stvar. Menja život.
Kada je to uradio, kaže da se oslobodio velikog tereta i da je sada ponosan što je biseksualan.
Šon sada radi za organizaciju osoba s razvojnim invaliditetima gde predaje seksualno obrazovanje. Jedna od sesija koje vodi usredsređena je na seks i veze, a druga se bavi svešću o LGBTQ identitetima. Razgovaraju o svemu: o seksu, saglasnosti i pristanku, razlikama između prijateljskog i partnerskog odnosa.
Nedostatak seksualnog obrazovanja nije jedina prepreka sa kojom se osobe sa razvojnim invaliditetima suočavaju.
Rej Everal (21) je trans muškarac iz Brajtona. Ima poteškoće u komunikaciji i učenju, poremećaj pažnje, disleksiju i dispraksiju. Za njega se glavni izazov vrti oko pristupačnosti zdravstvenih usluga za trans osobe.
Pre tri godine počeo je da uzima testosteron, a sledećeg meseca ide na operaciju uklanjanja grudi.
– Glavna poteškoća je u procesuiranju informacija, naročito kada su u pitanju klinike koje se bave rodnim identitetima – koje su kao minska polja – kaže. – Imaju ček-liste stvari koje morate biti u stanju da objasnite, a meni je teško da se izrazim. Ima mnogo invazivnih pitanja o seksualnom životu, zbog čega mi je neugodno. A kad mi je neugodno, tada mi je još teže da se izrazim.
Trans osobe često se bore sa barijerama zdravstvenog sistema, ali razvojni invaliditet tome pridodaje još jedan otežavajući sloj.
– Do neke mere, na trans osobe se uvek gleda kao na infantilne, a isto je i sa osobama koje imaju razvojne invaliditete, pa sve postaje zaista izazovno.
Rej je aktivan u omladinskom forumu nacionalnog zdravstvenog sistema i radi na unapređenju pristupačnosti zdravstvenih usluga za trans i nebinarne osobe. Trenutno pomaže u izradi brošure o pitanjima zakonske promene imena i titule.
Upoznaje neke fine ljude na dejting aplikacijama, ali dejting za njega jeste izazovna teritorija, prvenstveno zbog komunikacijskih finesa:
– Pre neki dan devojka mi je poslala poruku: – Izgledaš mi veoma ushićeno. Pitao sam se šta to uopšte znači. Ponekad mi treba mesec dana da odgovorim i zbog toga izgleda da mi nije stalo, što uopšte nije slučaj. Stalo mi je, samo sam zaboravan zbog svog invaliditeta.
Njegova poslednja veza bila je sa osobom koja takođe ima razvojni invaliditet.
– Volim da budem sa drugim osobama koje imaju razvojni invaliditet zato što je lepo biti sa nekim ko se saoseća sa tvojim iskustvom, iako vrsta invaliditeta nije ista, bude više razumevanja.
Doktorka Kler Bejts vodi nacionalnu mrežu za podršku osobama sa razvojnim invaliditetima da ostvare pravo na partnerski život. Kaže da osobe sa razvojnim invaliditetima koje se identifikuju kao LGBTQ imaju velike poteškoće da pronađu partnere i ostvare veze. Situacija je posebno kompleksna za LGBTQ žene sa razvojnim invaliditetom, koje često nemaju profile u dejting agencijama.
– Ne znamo tačno zašto, ali znamo da se u kontekstu seksualnog obrazovanja veoma retko spominju partnerstva između dve žene. Istorijski, kad je reč o LGBTQ seksualnom obrazovanju, veći je fokus na gej muškarcima. Nisu mi poznati resursi za učenje koji su potpuno usmereni na LGBTQ žene sa razvojnim invaliditetom. U kontekstu socijalne zaštite ne govori se o LGBTQ partnerskim vezama. Neke organizacije obavljaju sjajan posao, ali to nije dovoljno.
Komisija koja reguliše socijalnu zaštitu u Engleskoj ima smernice po kojima bi pružaoci usluga socijalne zaštite trebalo da daju podršku na planu seksualnosti i partnerstva, ali to nije izlistano kao ključno pitanje, što znači da se njihove usluge ne ocenjuju na osnovu nivoa pružene podrške u toj oblasti.
U ustanovama za smeštaj, niti u uslugama stanovanja uz podršku, nema dovoljno edukacija za osoblje o tome kako da sa korisnicima vode razgovor o seksualnosti i partnerskim vezama.
Doktorka Bejts navodi da bi na seksualnost trebalo gledati kao na fundamentalni deo ljudskog bića.
