Davno sam radila sa ženom čiji je govor bio oštećen usled moždanog udara koji je doživela na rođenju. Komunicirala je uz pomoća govornog procesora. Rekla mi je da je najviše u životu frustrira to što ljudi na osnovu njenog govora procenjuju da ona ima intelektualni invaliditet.
Dobro se sećam tog trenutka, jer mi je proširio percepciju: kako bi bilo živeti jedno iskustvo, dok te ostatak sveta smešta u neko drugo? Drugim rečima, kako bi bilo da mislim kao što mislim, a da svet na osnovu mog verbalnog izražavanja u to ne veruje?
Izgleda da je to ključna poruka filma Zašto skačem: to što je neko neverbalan ne znači da nema šta da kaže. Zasnovan na istoimenoj knjizi Naokija Higashide, film Zašto skačem je predivno, promišljeno, duboko i bogato istraživanje neurodiverziteta kroz živote neverbalnih osoba s autizmom širom sveta.
Film spaja Higashidine uvide o autizmu, koji su nastali kad je imao tek trinaest godina, i intimne portrete pet čudesnih mladih ljudi. Gledaocima se otvaraju vrata njihovih senzornih iskustava. Trenuci iz života svakog od likova povezani su putovanjem japanskog dečaka kroz epske predele. Delovi Naokijevih zapisa otkrivaju šta njegov autizam znači za njega i druge, po čemu se njegovo viđenje sveta razlikuje, zašto se ponaša tako kako se ponaša, zašto skače.
Zašto skačem je dobitnik dve nezavisne britanske filmske nagrade, za najbolji dokumentarac i najbolji zvuk, a dobio je i nagradu publike Filmskog festivala Sundance.
Zašto da pogledate ovaj film:
- Kinematografija je sjajna: živopisna, fokusirana i jasna, sa nedvosmislenom porukom.
- Retki su filmovi koji tematizuju invalidnost sa poštovanjem i radoznalošću, na razigran i prosvetljujući način.
- Film je diverzivan, uključuje muškarce i žene s autizmom, ljude iz celog sveta.
- Primorava vas da razmišljate o svetu i ljudima na drugačiji način, da preispitate sve što ste ranije mislili.
