Srbija mora da unapredi sumorne živote dece sa invaliditetom

Posted on by Redakcija

Srbija i nakon  sedam godina od potpisivanja Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom drži u institucijama na hiljade ljudi sa invaliditetom – uključujući i decu, isključene iz društva i pojedine ograničene samo na krevet.

Emina Ćerimović

Emina Ćerimović

Ušla sam u slabo osvetljenu sobu bez prozora i videla Anura kako se bori da ustane u ograđenom prostoru u kom je zatvoren. Ostala deca sa invaliditetom, koja su smeštena u institucijama koje sam posetila, bila su u sobama sa čak desetoro dece, sa krevetima poređanim sa obe strane. Ali Anur je bio sasvim sam. Pogledao me braon očima, uputio mi širok osmeh i ispružio ruke ka meni. Kleknula sam kraj njega i zagrlila ga kroz ogradu. Zakikotao se i čvrsto se pribio uz mene. Odjednom sam začula žurne korake i zabrinute glasove iza sebe: Da li ona zna? Da li ste joj rekli? Negovatelj mi je prišao i oprezno pitao: Da li znate da je HIV pozitivan?

Sedmogodišnji Anur takođe ima mentalni i fizički invaliditet. On je jedan od stotinu dece sa invaliditetom koje sam upoznala u Srbiji a koja žive u velikim ustanovama sa smeštaj, često daleko od svojih kuća i porodica.

Ova deca mogu da provedu i čitav svoj život u institucijama u kojima su često zanemarena jer nema dovoljno zaposlenih, a mnogi roditelji nisu u mogućnosti da svoju decu posećuju. Otkrili smo da velika većina ove dece nema pristup obrazovanju. Mnoga su ograničena na svoje krevete bez ikakve stimulacije ili se konstantno drže pod dejstvom lekova za smirenje.

Odrastaju potpuno izolovana od društva, uskraćena za emotivni, fizički i intelektualni razvoj. Ova deca veoma retko, ili nikada, ne izlaze izvan zgrade smeštajne ustanove.

Situacija je posebno teška za Anura. Osoblje zaduženo za brigu o njemu me je informisalo da on ne ide u školu, nije mu dozvoljeno da jede ili se igra sa drugom decom jer negovatelji strahuju da bi mogao da ih  zarazi, iako se HIV ne prenosi uzgrednim kontaktom.

Jedna devojčica je bila smeštena sa njim neko vreme, ali smo je izmestili jer smo bili zabrinuti za njenu bezbednost, rekao mi je jedan član osoblja. Brinulo nas je da bi mogli da izgrebu jedno drugog.

Anur živi u izolaciji u ovoj ustanovi od uzrasta od godinu dana.

Tačno pre sedam godina Srbija je ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, međunarodni sporazum koji potvrđuje da osobe sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi ostali. Ovo uključuje pravo da žive u zajednici, uz podršku ukoliko im je potrebna, i zahteva prekid sistematske institucionalizacije dece kao što je Anur.

Međutim, ni sedam godina kasnije, Srbija nema sveobuhvatan plan za izmeštanje iz institucija dece i odraslih sa invaliditetom i podršku da žive samostalno. Skoro 11.000 ljudi sa invaliditetom u Srbiji živi u institucijama – od kojih je većina smeštena u njima dok su bili deca. Kada sam neke od njih pitala koliko dugo žive u institucijama, iznova i iznova čula bih: Odmalena.

Ipak, postoji razlog za nadu. Vlada Srbije je na sastanku sa predstavnicima organizacije Human Rights Watch u junu mesecu 2016. godine obećala da će usvojiti plan deinstitucionalizacije i okončati praksu rutinskog smeštanje dece sa invaliditetom iza zidova ustanova.

Vlada mora da učini mnogo više od praznih priča o deinstitucionalizaciji. Mora da deluje u skladu sa  svojim obećanjima. Osim toga, mora da osigura da deca sa invaliditetom imaju jednak pristup kvalitetnom obrazovanju. Srbija mora pod hitno da preduzme korake da bi okončala zanemarivanje, izolaciju, segregaciju, neprikladno psihijatrijsko lečenje i diskriminaciju nad decom sa invaliditetom u smeštajnim ustanovama.

Na dan kada sam upoznala Anura, malo smo se igrali dobacujući loptu unutar i izvan ograđenog prostora. Kada je došao trenutak da ga ostavim u sobi bez prozora u kojoj provodi sve svoje dane i noći, opet sam kleknula kraj njega i rekla mu da moram da odem da bih upoznala drugu decu. Njegov osmeh je nestao i pogled mu se rastužio. Zgrabio me je za ruku i držao svom snagom koju je mogao sakupiti ne želeći da me pusti da odem.

Dete ne bi smelo da bude izolovano od svoje porodice ili zajednice niti uskraćeno za društvo druge dece zato što ima neki oblik invaliditeta – neovisno koliko težak. Deca koja su zatvorena u smeštajnim ustanovama moraju da budu uključena u zajednice i škole. To nije samo pitanje ljudskih potreba već i ljudskih prava.

Izvor: Serbia Must Improve its Children with Disabilities’ Bleak Lives, Emina Ćerimović – istraživačica ljudskih prava u Human Rights Watch, BalkanInsight, 4/8/2016

Tekst prevela Veronika Mitro

About the Author

Redakcija:

Leave A Response