Kancelarija Ujedinjenih nacija u Ženevi razvila je Smernice za inkluzivni jezik invalidnosti kao deo napora za sprovođenje Strategije Ujedinjenih nacija za inkluziju osoba sa invaliditetom. Strategija je ključni okvir za uklanjanje barijera i uključivanje osoba sa invaliditetom u sve sfere rada i života u cilju postizanja održivog i transformativnog napretka, pa tako i dosledno poštovanje osoba sa invaliditetom u komunikaciji.
Reči su važne
Neosporno je da jezik kojim govorimo o osobama sa invaliditetom ima uticaj, jer oblikuje našu percepciju sveta. Jezik invalidnosti je evoluirao tokom vremena, i termini koji su se uobičajeno koristili pre nekoliko godina više nisu prihvatljivi. Stoga je važno podići svest o jeziku koji je prikladan za upotrebu kada se razgovara sa osobama sa invaliditetom ili govori o osobama sa invaliditetom. Neprikladan jezik može učiniti da se ljudi osećaju isključeno ili uvređeno i može biti prepreka punom i smislenom učešću. Upotreba pogrdnog ili neprikladnog jezika može dovesti do diskriminacije i ugrožavanja uživanja ljudskih prava, dok usvajanjem jezika koji slavi različitost, doprinosimo jačanju modela invalidnosti zasnovanog na ljudskim pravima i stvaranju inkluzivnijeg društva. U isto vreme, inkluzivni jezik je ključno oruđe u borbi protiv ejblizma. Ejblizam je pogrešno i pristrasno shvatanje invalidnosti koje vodi do pretpostavke da životi osoba sa invaliditetom nisu vredni življenja. Ejblizam može imati mnogo oblika, uključujući i štetni jezik.
Smernice za prikladan jezik invalidnosti
Da bi se podstakla dosledna upotreba jezika koja izražava poštovanje osoba sa invaliditetom, neophodno je da razumemo nekoliko opštih principa koji će primenu učiniti praktičnom i lakom za upotrebu.
Opšti principi
1. KORISTITI JEZIK OSOBA PRVO
Jezik osoba prvo je najprihvaćeniji za upućivanje na osobe sa invaliditetom. Takav jezik se koristi i u Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom. Jezik osoba prvo naglašava osobu, a ne invaliditet, stavljajući odrednicu za osobu ili grupu ispred pozivanja na invaliditet. Na primer, možemo koristiti izraze kao što su deca sa albinizmom, učenici sa disleksijom, žene sa intelektualnim invaliditetom i, naravno, osobe sa invaliditetom. Međutim, za ovo pravilo postoje neki izuzeci. Na primer, kada govorimo o slepim osobama, možemo reći ili slepe osobe ili osobe koje su slepe. Isto važi i za gluve osobe ili gluvoneme osobe. Ako ste u nedoumici, trebalo bi da pitate samu osobu ili grupu kako su odlučili da se identifikuju. Zaista, osobe sa invaliditetom nisu homogena grupa i mogu se samoidentifikovati na različite načine. Ove identitete treba poštovati i prepoznati. Međutim, bogata raznolikost identiteta može ometati napore da se uspostavi jedinstvena terminologija, i zato smernice preporučuju terminologiju koja je prihvaćena i obično se koristi.
2. IZBEGAVAJTE ETIKETE I STEREOTIPE
Invalidnost je deo života i ljudske različitosti, a ne nešto što treba dramatizovati ili senzacionalizovati. Osobe sa invaliditetom stoga ne bi trebalo da se prikazuju kao inspirativne ili kao nadljudi. Takav jezik implicira da je neobično da osobe sa invaliditetom budu uspešne i produktivne i da žive srećne i ispunjene živote. Opisivati osobe sa invaliditetom kao hrabre ili kao da su prevazišle svoj invaliditet je pokroviteljski i treba ih izbegavati. Osobe sa invaliditetom su iste kao i svi ostali po talentima i sposobnostima.
Termin preživeli se ponekad primenjuje na ljude koji su se oporavili od zdravstvenog stanja ili prilagodili na njega. Neki primeri uključuju preživeo povredu mozga i preživeo moždani udar. Neki ljudi govore o invaliditetu ili zdravstvenom stanju u smislu borbe, kao na primer borba protiv raka. Iako su široko u upotrebi, mnogi ljudi ratnu retoriku smatraju neprikladnom, a neki je smatraju i uvredljivom.
Štaviše, prikaz osoba sa invaliditetom kao suštinski ranjivih je neprikladan. Ranjivost je proizvedeno spoljnim okolnostima i nije urođeno ili svojstveno dotičnoj osobi ili grupi. Svako može biti ranjiv u datoj situaciji ili vremenskom periodu. Neke osobe sa invaliditetom mogu biti više ranjive od ostatka stanovništva na određene zločine, kao što je rodno zasnovano nasilje, ali manje ranjivi na druge, kao što je krađa identiteta. Kada se reše specifične prepreke i okolnosti koje uzrokuju ranjivost, te osobe više nisu ranjive.
Potrebno je izbegavati etiketiranje ljudi i ne pominjati nečiji invaliditet ili oštećenje osim ako nije relevantno, posebno u internoj komunikaciji i mejlovima. Umesto toga, trebalo bi se fokusirati na veštine ili zahteve i ukazivati na oštećenje osobe samo kada donosi jasnoću ili pruža korisne informacije. Ako razgovarate o proceni kvaliteta dokumenta štampanog Brajevom azbukom, na primer, možete da pomenete da je vaš kolega korisnik Brajevog pisma ili da može da čita Brajevu azbuku umesto da kažete da je slepa osoba. Oštećenje nije relevantno: relevantna je činjenica da osoba ima potrebne veštine. Uvek koristite ovu vrstu pozitivnog i osnažujućeg jezika. S druge strane, ni invaliditet ne treba učiniti nevidljivim. Uvek je bolje uveriti se da je invalidinost propisno uključena u razgovore i otvoreno i s poštovanjem diskutovati o pitanjima koja se odnose na invalidnost.
3. IZBEGAVATI SNISHODLJIVE EUFEMIZME
Neki izrazi su vremenom stekli popularnost kao alternative neprikladnim terminima. Međutim, mnogi među njima odražavaju pogrešnu ideju da invalidnost treba ublažiti. Zato ne bi trebalo da koristimo termine kao što su drugačije sposobni, ljudi svih sposobnosti ili inValidnost jer su svi eufemistički i mogu se smatrati snishodljivim ili uvredljivim. Eufemizmi su, u stvari, poricanje stvarnosti i način da se izbegne razgovor o invalidnosti. Isto je i sa izrazima kao što su posebne potrebe ili posebna pomoć. Preporučuje se neutralniji ili pozitivniji jezik kada je to moguće, kao što je prilagođena pomoć. Izraz specijalno obrazovanje se takođe široko koristi za označavanje školskih programa, ali ovaj termin nosi negativne konotacije pošto se obično odnosi na segregirano obrazovanje.
4. INVALIDITET NIJE BOLEST NITI PROBLEM
Medicinski model invalidnost posmatra invalidnost kao zdravstveno stanje koje treba popraviti ili izlečiti i osobe sa invaliditetom se ne opažaju kao nosioci prava. Slično, milosrdni model invalidnosti, osobe sa invaliditetom smatra objektima dobročinstva i sažaljenja ili problem koji osobe bez invaliditeta moraju da reše. Osobe sa invaliditetom je neprikladno nazivati pacijentima osim ako su pod medicinskom negom, i samo u kontekstu. Takođe, trebalo bi izbegavati etiketiranje osoba sa invaliditetom prema njihovim dijagnozama (na primer, disleksičan) jer isto odražava medicinski model invalidnosti. Umesto toga koristiti jezik osoba prvo (na primer, osoba sa disleksijom). Izrazi kao što su pati od, zahvaćen ili pogođen su neprikladni. Pretpostavljaju konstantnu bol, nemoć i da osobe sa invaliditetom imaju loš kvalitet života. Umesto toga, jednostavno se može reći da osoba ima [invaliditet] ili je [slepa/gluva/gluvonema]. Neprikladno je reći da je osoba žrtva cerebralne paralize, na primer. Cerebralna paraliza ne čini osobu žrtvom. Žrtva je osoba koja je oštećena krivičnim delom ili kršenjem ljudskih prava. Takođe, obavezno je izbegavajte da se govori o osobi unutar invaliditeta (na primer, čovek u paralizovanom telu) ili izvan njihovog invaliditeta (na primer, ona je prevazišla svoj invaliditet). Ovakvi izrazi nisu prikladni i uvredljivi su za osobe sa invaliditetom
5. KORISTITI PRIHVATLJIV JEZIK U RAZGOVORU I U NEFORMALNOM KONTEKSTU
Većina osoba sa invaliditetom prihvata izraze koji se koriste u svakodnevnom životu. U redu je reći idemo u šetnju osobi koja koristi invalidska kolica, ili napisati da li si čula vesti? osobi koja je gluva. Međutim, izrazi kao što su slep kao krtica ili gluv kao top su neprihvatljivi i nikada ih ne bi trebalo koristiti, čak ni u neformalnom kontekstu. Takođe je potrebno da budemo oprezni sa metaforama kao što su slepi za kritiku i oglušiti se na pozive. Zloupotreba terminologije takođe može biti neprikladna i štetna, zato je poželjno izbegavati da se kaže mora da imam Alchajmerovu bolest kada se nešto zaboravi ili oni su paranoični kada se čini da se ljudi ponašaju sa preteranim nepoverenjem. Nikada ne bi trebalo koristiti izraze koji se odnose na invalidnost kao uvrede ili za izražavanje kritike (na primer, on sporo misli).
Izvor: DISABILITY-INCLUSIVE LANGUAGE GUIDELINES, United Nations Office at Geneva, 2019
