Ejbilistički jezik promoviše ejbilizam, jer je zasnovan na centralnom uverenju da su tipične sposobnosti superiorne i da su osobe s invaliditetom nesavršene.
Rečima i delima vrednujemo sve oko sebe, a nesvesnom upotrebom ejbilističkih fraza utičemo na ponašanje, razmišljanje i stavove o osobama s invaliditetom.
Potrebno je aktivno promovisati inkluzivni jezik, kao deo novog načina razumevanja invalidnosti, hroničnih stanja i različitosti.
Šta ejbilzam znači?
Jedna od osnovnih definicija ejbilizma koja kruži internetom glasi: ejbilizam je diskriminacija u korist osoba bez invaliditeta. Oni koji nisu upoznati s terminom možda neće ni primetiti da ima nečeg pogrešnog u samoj definiciji. Kad neko ovo pročita, a nije svestan protiv koga je ejbilizam usmeren, razumevanje pojma ostaje nejasno. To ujedno pokazuje neinkluzivnu prirodu društva u celini. Mnogima se to čini manje bitnim, ali jezik ima značajnu ulogu u oblikovanju percepcije o ljudima, stvarima i idejama.
Bolja definicija ejbilizma u fokus stavlja osobe s invaliditetom: ejbilizam je nepravedan tretman ili negativan stav prema osobama s invaliditetom.
Ejbilistički jezik prisutan je u slengu koji koristimo, kad nešto nazovemo glupim ili kljakavim, kad nekoga proglasimo ludim ili izjavimo da smo opsesivno-kompulsivni.
U tom kontekstu, kad koristimo izraze kao što su kljakav ili lud da bismo ismejali neku ideju ili osobu, nesvesno promovišemo ejbilistički jezik. Možda to ne radimo namerno, ali emocija koju prenosimo usmerena je ka ismevanju osobe, ideje ili nečega što nam se ne sviđa. Razmotrimo neke primere:
- Video koji prikazuje korisnika kolica kako stoji tokom nekog događaja je inspirativan.
- Novinski naslov: Vlada je gluva za potrebe olimpijskih sportista.
- Nazvati nekoga slepim (ili slepcem), jer ne razume date instrukcije.
- Reći nekome ne vidi se da imaš invaliditet kao kompliment.
Koliko često promovišemo predrasude, a da toga nismo ni svesni? Namera može biti pozitivna ili negativna, ali takve izjave stigmatizuju i marginalizuju osobe s invaliditetom, doprinose narativu da su osobe s invaliditetom inferiorne u odnosu na opštu opulaciju. Da li je to nova pojava? Nije.
Ejbilistički jezik promoviše predrasude. Alternativa je inkluzivni jezik.
Jezik je alatka koju koristimo da bismo delili ideje, misli i osećanja. Reči koje koristimo imaju moć da izgrade društvo ili da ga unište. Zamislite kakav uticaj imaju na osobe s invaliditetom koje nastoje da budu prihvaćene, a kontinuirano su izložene jeziku koji gradi narativ o njihovoj inferiornosti.
Iako pretpostavimo da u većini slučajeva iza ejbilističkog jezika ne stoji svesna namera da neko bude povređen, to se ipak dešava. Kako se gluva osoba oseća kad pročita da je izvršni direktor gluv za zahteve svojih radnika? Ili, kada neko u određenom trenutku prevaziđe invaliditet, pa zasluži aplauz? To nije aplauz, nego inspiration porn: predstava o osobama s invaliditetom kao inspiraciji za opštu populaciju, na osnovu njihovih životnih okolnosti.
Rečima i delima vrednujemo sve oko sebe, a nesvesnom upotrebom ejbilističkih fraza utičemo na ponašanje, razmišljanje i stavove o osobama s invaliditetom. Kakav je to uticaj?
Normalizovanje predrasuda
Kad upotrebljavamo invaliditet kao metaforu ili u svrhe šale, normalizujemo ejbilističke uvrede koje dehumanizuju i stigmatizuju osobe s invaliditetom. Ako to radimo u grupi, drugi će raditi isto. Osoba s invaliditeom internalizovaće ta opšta mesta, bez obzira na našu nameru ili inherentnu poruku.
Stigmatizacija marginalizovanih zajednica
Kad nastojimo da poentiramo upotrebom ejbilističkog jezika, fokus poruke prelazi s teme na normalizaciju inferiornog statusa osoba s invaliditetom. Ako kažemo: – N.N. je psiho čim može da da takvu izjavu na konferenciji za novinare – fokus je na vređanju, etiketiranjem nečijih mentalnih i psihičkih sposobnosti kao pogrdnih i inferiornih u odnosu na nas. Umesto ejbilističkih uvreda, možemo izneti argumente zbog čega se s nečim slažemo ili ne slažemo. Na taj način podržavamo inkluzivnu sredinu u kojoj se ljudi ne podsmevaju jedni drugima na osnovu nekih prirodnih svojstava.
Upotreba ejbilističkog jezika otkriva naše podsvesne stavove
Upotreba ejbilističkog jezika ne mora biti svesno usmerena prema osobama s invaliditetom, ali pokazuje naše duboko ukorenjene stavove prema njima. Kada ejbilističke fraze koristimo na poslu, porodičnim okupljanjuma, u komšiluku, time potvrđujemo da osobe s invaliditetom tu nisu dobrodošle. Time se oslikava koliko je negativna ideja invaliditeta duboko usađena u naše umove.
Vrednovanje različitosti kao alternativa
Inkluzivni jezik sam po sebi neće pomoći osobama s invaliditetom da se osećaju dobrodošlim, potrebni su napori na svim nivoima (društvenom, političkom, ekonomskom), ali svako može napraviti mali pomak. Prvi korak počinje priznavanjem socijalnog modela invalidnosti. Sledeće je učenje, kao i uviđanje i odbacivanje onoga čemu smo pogrešno naučeni, jer bez toga ostajemo verni predrasudama.
Promovisanje inkluzivnog jezika
Inkluzivni jezik deo je novog načina razumevanja invaliditeta, hroničnih stanja, ranjivosti i različitosti. Može nam pomoći da prevaziđemo zastarele obrasce koji prenose stigmatizovane, iskrivljene i često uvredljive slike.
Ljudski razvoj je kontinuiran i spontan proces, tako da ima znatnog prostora za razvoj jezika. Jezik kojim se govorilo o osobama s invaliditetom evoluirao je tokom vremena, a izrazi koji su bili uobičajeni pre nekoliko godina više nisu prihvatljivi.
Brendan MekDonald
