To je pitanje koje mi često postavljaju, naročito novi prijatelji, kao i roditelji dece s invaliditetom: – Kako da kao saveznici osoba s invaliditetom odgovorimo na zurenje, pitanja, komentare i diskriminaciju kojima su izložene?
Teško je videti da je osoba koju volite izložena nametljivim pitanjima, ismevanju, nemilosrdnoj okrutnosti drugih. Teško je znati šta da učinite u tako uznemirujućoj situaciji.
Dok sam bila dete, moji roditelji uvek bi brzo odgovorili frazom rođena je tako ili bi rekli: ne, nije izgorela na suncu (imam ihtiozu). Mama mi je jednom ispričala kako me je ostavila u kolicima ispred prodavnice (ranih osamdesetih), a kad se vratila, ljudi su stajali oko mene i gledali me ispitivački.
Osobama koje su mi bliske trebalo je vremena da se privknu na zurenje, pitanja i komentare kojima sam izložena. Nemoguće je to ne primetiti. Sada zajedno sa mnom prevrću očima ili daju duhovite odgovore.
Ne volim kad neko govori umesto mene, jer mogu sama da se snađem. Ne želim da prijatelj, član porodice ili kolega daje objašnjenja o mom izgledu i stanju.
Ali volim kad osoba koja je sa mnom progovori i kaže da je nečije ponašanje nepristojno, da obelodani šta mi se dogodilo. Na primer, da mi kaže: – Mrzim što ti se to dešava, jesi dobro? Sećam se kad me je moj nekadašnji menadžer pitao da li sam dobro nakon što sam doživela diskriminaciju – rekao je da ne zna šta da uradi da se osećam bolje, ali sama činjenica da je to uvideo bila mi je dovoljna.
Ovo su neke moje preporuke:
- Stranac nema prava da zna dijagnozu ili istoriju bolesti osobe s invaliditetom.
- Dobro je da imate spreman odgovor tipa: ne tiče te se ili nepristojan si, ne možeš tako da se ponašaš.
- Ne morate biti učtivi, naročito ako osoba koja komentariše nije učtiva.
- Osoba s invaliditetom nije povod za učenje, ne otkrivajte više informacija o njoj nego što biste otkrili o sebi.
- Roditelji ne treba da objašnjavaju nepoznatim ljudima medicinsku istoriju svog deteta, jer dete može shvatiti da se od njega očekuje da radi to isto.
- Ako ste svedok diskriminacije, ponudite podršku za ulaganje žalbe.
- Ako ste roditelj i suočavate se sa situacijama u kojima je vaše dete na udaru ili ne može da govori u svoje ime, preporučujem da idete na savetovanje i da o tome razgovarate sa prijateljem od poverenja.
- Mene toliko zagledaju – skoro punih 40 godina – da više i ne primećujem ako nije baš direktno i otvoreno. Ako moji prijatelji to primete, ne želim da mi na to ukažu, draže mi je da me puste da uživam u danu.
- Takođe nije ni od kakve pomoći ako mi prijatelj kaže koliko je teško videti šta mi se dešava, ili da ne zna šta da radi ili da je sada i sam doživeo diskriminaciju – pogotovo ako ne ulaže nikakav napor da se suprotstavi ejbilizmu.
- Nemojte prestati da odlazite na neka mesta i događaje ili da radite ono što volite da radite zajedno zato što ste iskusili ejbilizam, jer će se zbog toga osoba s invaliditetom osećati kao problem. Umesto toga, pitajte organizatore događaja šta mogu da urade da bi napravili sigurniji prostor.
- Definitivno nije prihvatljivo da prestanete da se viđate sa svojim prijateljem, jer ne možete da se nosite sa ejbilizmom kojem je izložen. (To mi se događalo.)
Najvažnije je da osobi s invaliditetom kažete da ona nije zbir svih tih nepristojnih komentara i pitanja kojima je zasuta, da je vredna i da je volite. Važno je da zna da je voljena, čak i u situacijama kad oseća da nije.
Karli Findli
