Povodom Međunarodnog dana devojčica, na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova o odrastanju žena s invaliditetom. Zabeležena iskustva i sećanja na detinjstvo autentične su priče žena s invaliditetom koje su odrastale u poslednje tri decenije prošlog veka i na smeni vekova. Neke od priča koje su ispričale o devojčicama u sebi objedinjene su u publikaciji Sećanja na detinjstvo: odrastanje žena s invaliditetom u izdanju Organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.
U nastavku čitate sećanje Lene Marković iz Takova.
Od prvog dana svog života počela sam da se borim, jer da nije tako, sigurno ne bih ostala živa. Rođena sam pre vremena, u sedmom mesecu. Sve što su u Švajcarskoj dobro uradili, lekari u Srbiji su posle godinu i po dana upropastili, primanjem MMR vakcine na crveno grlo. Da sam ostala u Švajcarskoj gde sam rođena, detinjstvo bi mi bilo drugačije. Ne bih imala cerebralnu paralizu, ne bih studirala psihologiju, ne bih išla u moju školu, ne bih imala ovoliko operacija…
Prvo čega se setim iz svoga detinjstva su periodi provedeni u bolnici na operacijama, nakon kojih sledi dug oporavak i rehabilitacija. Kao i sva druga deca, igrala sam se, ali to je druga faza moga detinjstva, kako je nazivam. Kad sam kod kuće, igram se, provodim vreme u dvorištu, ispred kuće, sa bakom i dekom dok su roditelji na poslu. Sebe sam zamišljala kao odraslu ženu koja je obrazovana, izborila se sa svim preprekama, prevazišla je sve barijere. Nikada nisam išla u obdanište i drago mi je zbog toga, zato što sam to vreme provodila sa bakom i dedom koji su me čuvali i to ne bih menjala ni za šta na svetu. Tada nisam razumela dijagnozu cerebralne paralize, nisam znala po čemu sam drugačija od svojih vršnjaka. Samo sam želela da se rehabilitacije i operacije završe i često sam se pitala: – Kad će svemu ovome doći kraj? Bilo mi je muka od rehabilitacija i fizioterapeuta koji me maltretiraju. Svaki put strepnja, strah, anksioznost od vežbi koje sam morala da radim. Išla sam pod prisilom, kao na streljanje. Bilo je negodovanja, plakanja, suza, molbi da ne idem. Pred polazak u školu, strahovala sam i strepela da neću biti prihvaćena od strane svojih vršnjaka. Strah se obistinio. Nisam bila prihvaćena u starijim razredima, čak me ni razredna nije prihvatila. Nisu mi pomagali, niti sam tražila pomoć, jer sam znala da je neću dobiti. Oduvek sam bila dobar đak, ostali su od mene tražili pomoć oko domaćih zadataka, ali sam za vreme odmora ostajala sama, niko nije hteo sa mnom da se druži. Lakše im je bilo da me vređaju, ponižavaju, guraju, da mi se rugaju, ismejavaju, čak su bili i ljubomorni. Razredna nikada nije bila na mojoj strani.
Oduvek sam zamišljala da jednog dana postanem doktorka i pomažem drugim ljudima, da nosim beli mantil i radim u bolnici. Gimnazija je bila moja škola, tamo sam bila prihvaćena, zahvaljujući razrednoj koja je napravila lanac razumevanja i podrške. Uvek su bili tu kad su mi bili potrebni, bili su mi podrška i prevazilazili su sa mnom zdravstvene probleme koje sam tad imala. Bilo je druženja, žurki, rođendana, eskurzija, izleta, izlazaka… Za svaki raspust su dolazili kod mene na druženje.
Delimično sam ispunila želju one devojčice da budem doktorka. Upisala sam psihologiju, uskoro ću biti doktorka, pomagaću ljudima. U meni je i ta devojčica koju je život naučio da se bori, da život jeste borba. Čuvam tu devojčicu u sebi, jer upravo ona može da kaže koliko je život surov i nepravedan. Često me podseti da moramo proći kroz mnoge nedaće i nepravde, da bismo odrasle, stasale u jaku, hrabru i snažnu ženu koja zna šta hoće, teži ka cilju, ide dalje i bez obzira na sve, korača uzdignute glave i s osmehom na licu.
