Cerebralna paraliza je krovni termin, pokriva širok raspon sposobnosti i prepreka. Neke osobe s cerebralnom paralizom koriste kolica; druge se kreću uz pomoć štapa ili hodalice; neke ne koriste pomagala za kretanje.
Spadam u tu poslednju kategoriju, šepam dok hodam, a jedna noga mi je puna ožiljaka koji svedoče o svim operacijama koje sam preživela da bih došla do ove tačke. Možda ste pomislili kako je to sjajno, sve je prošlo dobro i vredelo je, sad sam spremna. Problem je u tome što sada, kad mogu proći kao osoba bez invaliditeta koja je pretrpela povredu, ljudi postaju drski.
U četvrtom razredu, nastavnik fizičkog je lagao za mene. Radili smo sklekove, a kad me je jedan od učenika pitao koliko sam uradila, nastavnik je rekao deset. Nisam uradila nijedan.
U petom razredu, dok stojimo u redu u kafeteriji, jedan učenik iza mene, i dan-danas ga mogu zamisliti, viče da idem presporo. Nisam znala šta da radim; dala sam sve od sebe da održim korak, pa sam viknula što sam glasnije mogla: – Imam problem sa stopalom!
U sedmom razredu sam imala probleme u školi jer sam većinu vremena odsustvovala sa nastave zbog fizikalne terapije. Škola jednostavno nije shvatala da to moram da uradim da bih mogla hodati od učionice do učionice.
Sa osamnaest godina otišla sam na svoj prvi razgovor za posao. Kad sam ušla na intervju, moj sagovornik kaže kako mu se sviđa moj gangsterski hod, misleći na moje šepanje. Prošla sam kao osoba bez invaliditeta i prihvatila posao. Treba mi novac.
Između devetnaeste i dvadesete imala sam četiri operacije, kako bih sačuvala sposobnost hodanja. Veći deo tog vremena provela sam koristeći kolica ili štake. Gde god bih otišla, prolaznici, konobari u restoranima, potpuni stranci, pitali su me kakvu sam sportsku povredu imala. Prošla sam kao osoba bez invaliditeta, lagala sam i rekla: hokej na travi.
Nikad u životu nisam bila ni blizu tome da mogu igrati hokej na travi. Ipak, to mi se činilo boljim nego da se neznanci osećaju neugodno zbog toga što su operacije samo cena koju sam platila da bih mogla hodati. Do kraja poslednje operacije, više nisam mogla ispratiti sve svoje laži i kome sam šta rekla.
To što prolazim kao osoba bez invaliditeta ima svoje nedostatke. Ljudi misle da je u redu da postavljaju pitanja, da se šale, jer to je samo sportska povreda. Istina je da, čak i kada se osećam odlično, većini će uvek izgledati da imam povredu. Ovo se ne događa mojim prijateljima koji koriste kolica, jer je invaliditet tabu za većinu ljudi. Znaju da nije pristojno propitivati tu temu. Iako sam večno zahvalna za svoju sposobnost da hodam, volela bih da je i moj invaliditet tabu za druge ljude, da ne traže da ga objašnjavam.
Moriah Kitaeff
