Nikada nisam voleo reč žrtva. Kako bih uopšte, kao neko ko je visoko oko 190, mogao poverovati da bi neko mogao da me iskoristi? Kako bih mogao pretpostaviti da će me neko, kome sam se obratio za pomoć, iskoristiti na način zbog kojeg ću se osećati toliko prljavo, da mi samo dugotrajna terapija može pomoći da očistim duh?
Sad sam spreman da o tome govorim: moje #MeToo iskustvo i sporednost postojanja u neurotipičnom svetu u kojem osobe s invaliditetom čine jednu od najvećih demografskih grupa među onima koji su preživeli seksualno nasilje.
Godinama sam se nosio sa fizičkim i verbalnim nasijem od strane onih koji me nisu razumeli. Fizički napadi, mentalne igre i verbalne uvrede, ako se ne ponašam kako se od mene očekuje i ako se ne povinujem određenim pojedincima. Tražiti pomoć uvek je predstavljalo rizik, a bio sam izložen i finansijskom iznuđivanju.
Sećam se jednog nasilnog incidenta, zlobni član moje porodice počeo je da me davi u sred svađe, a sve je počelo od toga što sam zatražio pomoć za pretpraznično čišćenje prostora. Rekao mi je da primam novac samo zato što sam retardiran.
To me je slomilo mentalno i duhovno.
Bilo je okrutno, ejbilističko i potpuno normalizovano, jer niko iz porodice nije uradio ništa, niko ga nije pozvao na odgovornost. Nakon godina zlostavljanja, taj incident bio je kap koja je prelila čašu.
Rešen da se oslobodim takvog tretmana, doneo sam užasno pogrešnu odluku.
Otišao sam i preselio se, pravo u ruke neurotipičnih pojedinaca koji su me, kad pogledam unazad, godinama zavodili.
Porodica o kojoj je reč igrala je na kartu mog unutrašnjeg deteta, kao da je ono zasebna ličnost, iskorišćavajući traumu i zlostavljanje koje sam doživeo.
Obećali su mi da će biti roditelji kakve sam sanjao. Rekli su mi da ću imati dom u kome neću biti zlostavljan, tučen, iskorišćavan.
U početku se činilo kao da sam u raju. Bio sam na selu, daleko od zagađenog grada. Posećivali smo različita mesta. Bilo je novo i zastrašujuće, ali sam se osećao kao prihvaćena nebinarna osoba manjinske rase – sve do kobne noći kad se dogodilo nešto što me je oštetilo i zbunilo na način koji isprva nisam mogao da razumem.
Žena iz tog domaćinstva ubeđivala me je da će mi izlečiti traumu, da će biti roditelj kakav mi je potreban. Odvela me je u krevet i ne mogu da se nateram da opišem šta se dogodilo posle. Stid me je zbog onoga kako je moje telo reagovalo na to.
Oni koji su preživeli nasilje to znaju. U mom slučaju, ta osoba koju sam se usudio da zovem mamom, iskoristila je moje telo.
Nije se završilo na tome. Mama je tražila da ćutim. Pretila mi je zanemarivanjem i beskućništvom, ne samo da me je seksualno traumatizovala, nego je moja nevinost bila plen i iskoristila me je da prevari svog muža.
Više ne živim s tim ljudima, pobegao sam, oni su uspeli da zadrže moju imovinu u vrednosti od nekoliko hiljada dolara, a kod njih je ostala i moja vera u ovaj svet.
Imam košmare svake noći i idem na terapiju. Mnogi neverovatni ljudi iz zajednice osoba s autizmom ispričali su mi svoje #MeToo priče i pomogli su mi da preradim svoj bol.
Delim svoju priču da bih svima vama rekao kako postoji život i nakon seksualne traume. Ujedno želim da podignem svest o tome koliko se to često dešava osobama s autizmom, ponekad i više puta tokom života.
Seksualno nasilje prema neurorazličitim osobama izostaje iz #MeToo pokreta i o tome treba govoriti. Nadam se da ću deljenjem svoje priče doprineti tome da drugi postanu svesniji koga biraju za bliske osobe i da će znati da prepoznaju znake upozorenja. Idem dalje, makar i puzajući, i nadam se da će više osoba s autizmom znati da nisu sami i da ne odustaju od života nakon traume.
Kad je #MeToo pokret započet, mnoge neverovatne žene, muškarci i nebinarne osobe obelodanili su svoje priče o preživljavanju seksualne traume. Jedan od glasova koji se nije čuo, kao što to često biva, bio je glas neurorazličitih, posebno glas osoba s autizmom.
Uopšteno govoreći, glasovi osoba s invaliditetom nisu se dovoljno čuli kad je svet počeo da se usredsređuje na pitanje seksualnog nasilja. Nema drugog vremena kao što je sadašnje, a #MeToo je stalni pokret. Nikada nisam mislio da ću dočekati dan kad ću moći da progovorim o bolu koji sam pretrpeo, ali znam da nisam sam u tome.
Andrew Wolfheart Sanchez, pisac, fotograf i digitalni umetnik
