Hoću da pomognem ženama s invaliditetom da prevaziđu strahove i barijere koje nasilje donosi.
Ovo je moja priča. Upoznala sam tog muškarca na sastanku samozastupanja i imali smo veoma slične hobije. Pozvala sam ga da igramo šah kod mene. Čim smo ušli u kuću, počeo je da me ljubi i da me vuče prema krevetu gde me je silovao. Pozvala sam policiju da prijavim silovanje. Istražujući slučaj, ispitivali su ga i ona je lagao – rekao je da sam želela seks sa njim. Apsolutno nisam želela nikakav seksualni kontakt. Sistem me je u potpunosti izneverio i potonula sam u depresiju. Tek nakon godinu dana terapije mogla sam da govorim o preživljenom silovanju. Danas radim na podizanju svesti o seksualnom nasilju i prevenciji, pomažući drugima da prevaziđu nasilne situacije. Nijedna osoba sa invaliditetom ne treba da se suočava sa nasiljem, zajedno možemo zaustaviti epidemiju.
– Kecia Weller
Seksualno nasilje prema ženama sa intelektualnim i razvojnim invaliditetima najčešće ostaje neprepoznato i nevidljivo. Oko 20% svih žena ima iskustvo seksualnog nasilja. Skoro 68% žena sa intelektualnim / razvojnim invaliditetima doživljava nasilje pre osamnaeste godine, a 90% njih doživi nasilje tokom životnog veka.
Od ključnog je značaja da zdravstveni radnici sa svojim pacijentkinjama otvoreno razgovaraju o seksualnom nasilji i prevenciji zlostavljanja. Međutim, većina njih nema u tome nikakvog iskustva, a žene samoinicijativno retko pokreću tu temu. Da bi žena mogla da kaže šta joj se desilo, mora joj se obezbediti sigurno okruženje.
Preporuke za zdravstvene stručnjake u komunikaciji sa ženama koje imaju intelektualni invaliditet i iskustvo nasilja:
- Sastanite se sa pacijentkinjom bez prisistva drugih, koji bi mogli uticati na njenu slobodu govora.
- Koristite jednostavan, svakodnevni jezik koji je lako razumeti.
- Pitajte je da ispriča ono što može u vezi sa tom situacijom. Pustite je da govori i nemojte je prekidati. Slušajte aktivno.
- Fokusirajte se na ono što je videla, čula i osetila. Bolje ćete razumeti celokupno iskustvo.
- Nemojte je zasipati pitanjima. Kada postavljate pitanje, neka bude otvorenog tipa: – Možeš li mi reći više o …?
- Nemojte je pitati zašto, jer će to zvučati kao da je okrivljujete za ono što joj se desilo.
- Ako je potrebno, koristite papir i olovku ili slike i simbole u komunikaciji.
- Zahvalite joj što je razgovarala sa vama i podsetite da ste tu da joj pomognete.
- Ako je potrebno, asistirajte joj da stupi u vezu sa drugim službama podrške ili policijom.
- Pitajte je da li se oseća bezbednom sa onima koji joj pružaju podršku (negovatelji, staratelji, personalni asistenti takođe mogu biti počinioci nasilja).
Izvori:
