Zaštita reproduktivnog zdravlja ili kontrola i nasilje

Posted on by Redakcija

Kako se to desilo? Kako si uopšte mogla da ostaneš trudna? U tvom stanju? O čemu si mislila?

To su samo neka od pitanja kojima ginekolozi dočekuju trudnoću žene s invaliditetom. Umesto adekvatnih informacija, medicinske nege i podrške, žena s invaliditetom izložena je osudi zbog same činjenice da je trudna.

Akušersko nasilje je globalni fenomen sa dugotrajnom istorijom. Ono ima mnoštvo oblika – od fizičkog i verbalnog zlostavljanja, preko sprovođenje medicinskih intervencija bez informisanog pristanka, pa do medicinske nege bez poštovanja poverljivosti i ugrožavanja dostojanstva žene.

U velikoj meri, akušersko nasilje je postalo svepristutno, ali poslednjih godina žene progovaraju o svojim iskustvima. U tom talasu sve masovnijeg razotkrivanja nasilnih praksi, iskustva žena s invaliditetom ostaju nevidljiva.

Odluka žene da zatrudni i rađa obično se ne preispituje, međutim iskustva žena s invaliditetom pokazuju suprotno: preispituje se njihova odluka da postanu majke, a odluka o prekidu trudnoće smatra se zdravorazumskom.

Svedočanstva koja to potkrepljuju deo su istraživačkog korpusa Organizacije za podršku ženama s invaliditetom IZ KRUGA VOJVODINA, koja petnaest godina radi na unapređivanju seksualnih i reproduktivnih prava i zdravlja žena s invaliditetom i prevenciji rodno zasnovanog nasilja. Autentična iskustva žena prikupljena su putem fokus grupa, intervjua, anketa, kao i u putem pružanja direktne savetodavne podrške ženama sa iskustvom nasilja i diskriminacije. Ovo su njihovi glasovi.

Žene sa invaliditetom koje su se javljale organizaciji IZ KRUGA VOJVODINA navode da su postajale svesne probleme već tokom prvog susreta sa ginekolozima. One kažu da ukoliko na pregled dođu u pratnji, njihovo prisustvo najčešće se u potpunosti negira, one bivaju ignorisane kao da ne postoje.

– Bila sam sa mamom i doktorica se sve vreme obraćala njoj, kao da se ne radi o meni. Rekla je mojoj mami: „Ona će to da čisti, je l’ da?“ Mama je odgovorila: „Ma ona neće, ja joj baš kažem da treba, a ona baš neće“ – rekla je jedna od žena.

Druge žene su kazale da su imale osećaj da za lekare one nisu bile žene, nego – dijagnoza.

– Jednostavno te ne poštuju kao ljudsko biće. Nemaš ni ime, ni prezime, ti si cerebralka. Ti se zoveš dijagnoza, niko te ne oslovljava imenom, već cerebralka, u ženskom rodu.

Većina zdravstvenih usluga i ginekoloških ordinacija fizički je nepristupačna ženama s invaliditetom. Ukoliko žena prevaziđe fizičke barijere, to nije garancija da će joj ginekološke usluge biti pružene.

– U situaciji da krvarite, da vam nije dobro, da ste uplašeni za svoj život, vas nema ko da zbrine. Morate u svakom trenutku da ste potpuno svesni šta vam se dešava, da dajete uputstva kako da vas nameste, kako da vas podignu, šta da vam urade – podršku morate organizovati same. Uvek je trauma kad treba da idem kod ginekologa. Uvek postoji ta psihička priprema: s kim idem, kad stižem, ko će me podići na sto, ko mi skida pantalone ili šta ću obući da bi se za što kraću vremenski period skinula, ko će mi držati noge… I pored milion i jednog pitanja i milion i jedne pripreme, nikad ne bude baš glatko i po redu – kazala je jedna od sagovornica.

Pojedini doktori ih „motivišu“ uvredama, nipodaštavanjem i poniženjima.

– Jako sam loše prošla na porođaju, mogla sam da dobijem sepsu. Doktorka je bila užasno neprijatna, čak me je i udarala, toliko da su mi noge i butine bile modre. Bila sam i krava i koza i kobila, jer, kad sam radila one stvari, bilo mi je okej, a sad kukam – rekla je jedna od žena invalida koja se obratila organizaciji. Druga navodi da joj je doktor kazao da više ne može da rodi, a onda posle kažu: „Šalim se. Mi smo se samo šalili“.

Žene koje su izložene komunikacionim barijerama (gluve žene, neverbalne žene, žene s razvojnim invaliditetima) neprestano su pod rizikom od medicinskih intervencija bez informisanog pristanka.

– Onda su me kompletno operisali. Nikakvu informaciju nisam dobila. Dom zdravlja nije angažovao tumača za znakovni jezik. Pitala sam doktora, rekla sam da ne mogu da komuniciram. „Kako da ti objasnim, dugačko je. Zdrava si, idi kući“, samo to su mi rekli. Ništa mi nije bilo jasno. Ni dan-danas mi nije jasno.

Žene sa invaliditetom objašnjavaju da lekari nekada ne razumeju posebnosti ovih žena.

– Rekla sam doktorki da nisam kao druge žene, da su mi mišići atrofirani i da svako prodiranje tom sondom, kada mi je radila ultrazvuk, doživljavam 10 puta bolnije nego druge žene, jer imam hipersenzibilitet. Ona to uopšte nije razumela i ponašala se kao da prvi put čuje da je to moguće ili kao da to uopšte nije važno.

Ravnopravnost žena s invaliditetom sa drugim ženama daleko je od suštinske ravnopravnosti.

– Ceo sistem izgrađen je tako da ne brine uopšte o ženskom zdravlju, ne samo kad su u pitanju žene sa invaliditetom, nego generalno. Ali niko ne priča o psihičkom, mentalnom i emotivnom stanju žene i svemu onome što suštinski određuje naše zdravlje i postojanje – zaključuje jedna od sagovornica organizacije IZ KRUGA VOJVODINA.

Fotografije: Pexels

Medijski prilog je nastao u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u medijskom prilogu pripadaju isključivo redakciji Portala o invalidnosti, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

About the Author