Život sa cerebralnom paralizom

Posted on by Redakcija

Povodom 6. oktobra, Svetskog dana osoba sa cerebralnom paralizom, Jelena Radović, diplomirana pravnica, aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom i predsednica Udruženja građana Sunce prenosi deo svog životnog iskustva:

Možda će nekome ova priča delovati neobično, možda će nekome delovati tužno, a možda nekome može da pruži dugačiju perspektivu. Nikada mi neće biti jasno zašto me ljudi povezuju sa mojim invaliditetom, zašto u prvi plan uvek ulaze moja kolica, moji nevoljni pokreti i moj neobičan govor. Ja sam devojka koju ne definiše cerebralna paraliza. Od malena sam odlučila da je moj invaliditet deo mene i uopšte ga ne vidim ni kao prepreku ni kao izazov, već je to sastavni deo moje ličnosti. Ujedno sam odlučila da mi osmeh bude najbolji prijatelj.

Godine 1984. na svet je došla jedna bučna beba, za koju su doktori rekli da nikada ništa neće moći, ali danas mogu da kažem da sam im dokazala da su pogrešili. Zahvaljujući celoj mojoj porodici, a pre svega tati, danas sam ovakva osoba kakvom me vidite. Moje celokupno školovanje nije baš bilo jednostavno, promenila sam mnogo škola, ali sam bila istrajna u želji da steknem obrazovanje. Za mene je najveća životna lekcija bio odlazak u srednju školu u Podgorici, jer tamo sam otkrila šta znači biti odvojen od porodice i šta znači samostalno živeti život. Priznajem, bilo je teško, svaki odlazak od kuće u školu mi je predstavljalo veliku traumu, čak sam u drugom razredu želela sve da napustim, ali zahvaljujući mom tati to se nije desilo. Sledeće poglavlje u mom životu bio je Pravni fakultet, gde su me opet čekali mnogobrojni izazovi, neprospavane noći uz knjigu, skeptični pogledi profesora. Doživela sam da mi profesor baci index na pod i kaže: – Koleginice, ja vas ništa ne razumem! Odgovorila sam: – Kad biste me slušali, razumeli biste me. To me nije obeshrabrilo da pored svih prepreka sa kojima sam se susretala završim Pravni fakultet u roku. Danas sam predsednica Udruženja za dečju i cerebralnu paralizu Sunce. Titula predsednice me je plašila, jer se i dalje suočavam sa nepoverenjem od strane roditelja naših članova.

Borim se za prava osoba sa invaliditetom, da živimo zajedno i ravnopravno sa svim ostalim građanima. Pored toga imam veliku ljubav prema pisanju, imam tri objavljene knjige i dva kratka filma, na šta sam veoma ponosna.

Imam otežan govor, zbog čega me ljudi ne doživljavaju onakvom kakva jesam. Neretko mi se dešava da mi se ljudi obraćaju kao detetu, jer moj govor povezuju sa sniženim intelektom. I još jedna stvar: obraćajte se meni, a ne osobi koja ide sa mnom.

Moj dan

Ritam mog dana se ne poklapa sa mojom dijagnozom. Velika je varka ako pomislite da se moj dan odvija u četiri zida. Ja sam, u stvari, leteća Jelena, volim da ustanem ujutru, da se malo razgibam, spremim, uvek volim da budem doterana, a onda sa svojom asistentkinjom krećem u akciju. Svaki dan je drugačiji, nekada budemo u kancelariji, nekada u boravku, nekada moram da jurim na sastanak, a nekada putujem u drugi grad da održim motivacionu tribinu. U moju nedeljnu rutinu spadaju radionice kuvanja i keramike, koje su mi donele drugi pogled na svet. Bez odlaska na vežbe ne mogu da zamislim svoj dan; možda hodanje uz rampu nije klasičan trening, ali mi prija. Volim druženja u prirodi, kafu sa prijateljima, odlazak na more i na rehabilitaciju. Život sam shvatila kao reku koja neprestano teče, donosi prelepe, ali i one malo tužnije trenutke; život je sve što nam se dešava i samo je jedan, zato nemojte da plivate uzvodno, već lezite na dušek i plovite, uživajte u svemu što vam život pruža.

Kolica nisu prepreka za snove.

Jelena Radović

Fotografije: privatna arhiva

About the Author

Redakcija:

Leave A Response