Diplomirana pravnica

Predsednica Udruženja građana  Sunce za cerebralnu i dečiju paralizu južno-bačkog okruga Novi Sad

Tri najvažnije stvari o meni su… osmeh, upornost i optimizam.

Kao devojčica, želela sam da budem… plivačica. Plivanje je moja velika ljubav, od detinjstva do danas.

Oduvek me inspirišu… obične stvari koje uglavnom niko ne primećuje, bilo da je to lepo vreme, sunce, ili nešto treće. Neizostavno, tu su prijatelji i porodica.

Najteže mi je, možda, bilo da naučim da mi niko neće ulepšati dan

ako ja to sama sebi ne uradim.

Aktivizam za mene znači… uvek sa osmehom u novi dan. To je parola mojih motivacionih tribina i knjiga. Već deset godina držim motivacione tribine koje i mene samu pokreću. Na taj način dajem primer drugima, posebno deci.

U udruženje sam prvi put došla… kao veoma mala, sećam se da me je otac doveo. Bila sam tada tek prvi razred osnovne škole. Svi su u Udruženju bili stariji od mene, ali su me lepo prihvatili. Prvi angažman koga se sećam bila je obuka za rad na računaru, koju su vodile osobe sa invaliditetom. Sećam se da me je tada podučavao neko sa istim oblikom invaliditeta koji ja imam. Godine 2010. počela sam da vodim pravnu radionicu koja i dan-danas traje. Prvi put imala sam veliku tremu: – Da li ću ja to znati? Trebalo je da dajem pravne savete roditeljima i članovima Udruženja: kako da ostvare pravo na tuđu negu i pomoć, pravo na oslobađanje od nekih dažbina, kako da dođu do asistivnih tehnologija… Na primer, ako neko ostvari pravo na kolica, predočim koji je to put– kako bi drugima bilo lakše da njime idu. Uglavnom komuniciram putem mejla, mada sam sve više i ovde u kancelarijama Udruženja.Veoma je važan i novinarski deo pravne radionice – redovno dajemo priloge za Preokret, časopis Republičkog saveza za cerebralnu i dečju paralizu Srbije, i za Suncokret, časopis Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Vojvodine. Iz pravne radionice proizašle su motivacione tribine, zasnovane na mom ličnom iskustvu.

Nema ništa lepše od onoga kad čuješ da tvoje reči znače nekome.

Najviše sam ponosna na… svoje dve objavljene knjige i na završen fakultet. Zbog mog otežanog govora veliki broj ljudi me nije dublje upoznao, nego preko moje porodice i prijatelja stiču neki utisak o meni. Knjige su moj lični pečat, one najbolje govore o meni, jer kroz napisane reči svi mogu da me razumeju. Možda baš putem knjiga ostvarujem najdirektniji kontakt sa ljudima, prenosim svoja lična iskustva. Moja druga knjiga, Neobični putnik sa osmehom, nastala je po motivima istoimenog filma koji je 2012. prikazan na Filmskom festivalu Uhvati sa mnom ovaj dan, gde je osvojio nagradu publike.

Zašto bih se ja loše osećala zbog nerazumevanja drugih?

Ljudi moji, ja sam razumela samu sebe!

Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna… upornost. Upornost je usko vezana sa motivacijom. Bez upornosti, motivacije i volje, nema ni aktivnosti.

Žene i muškarci u našem udruženju… mogu sve podjednako, mada su žene u principu jače ličnosti, veoma često su obrazovanije i upornije od muških članova. Trenutno nam je aktuelan projekat Ravnopravni u kuhinji koji  realizujemo kroz radionice kuvanja, na kojima je sada više muškaraca nego žena. S jedne strane, te aktivnosti su podrška za samostalan život, a ujedno plasiraju priču o ravnopravnosti. Većinu naših radionica vode žene, jer po svojoj prirodi imaju veću dozu razumevanja i strpljenja. Kada su osobe sa invaliditetom u pitanju, društvo je generalno sklono da tu ne pravi rodne razlike – svi smo pod istom kapom. Najvažnije je, ipak, koliko smo sami aktivni.

Počinjem da budem svesna da sve prolazi,

da živim baš sada i nikada više. […]

Nema svrhe da gubim vreme žaleći za onim što ne mogu.

 Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Draganom Vojvodićem, jednim od najboljih motivacionih trenera u Srbiji. Posle njegovog predavanja više nisam bila ista. Uvek ću to pamtiti, jer upravo sam se tada pokrenula da i sama počnem da se bavim motivacijom. Dragan  mi je postavio pitanje koje me je ostavilo u šoku: – Da li se ti nadaš da ćeš prohodati? Na to pitanje ni dan-danas ne znam odgovor, ali mi je svaki dan u glavi. Dobru saradnju ostvarila sam i sa Ekumenskom humanitarnom organizacijom na projektu Aseistivne tehnologije kao način unapređivanja radnih prava osoba sa invaliditetom. Bila sam tada jedina korisnica kolica na tom projektu, tako da su umnogome mogli da upotrebe moje iskustvo.

Izuzetno mi je važna saradnja sa Školom Milan Petrović.  Do četvrtog razreda išla sam u redovnu školu i bila sam prva učenica koja koristi kolica, u vreme kada nije bilo ni rampe, ni lifta, ni ničega. Posle četvrtog razreda više nisam imala izbora – bilo je biti ili ne biti. Zapravo, te godine nijedna osoba sa invaliditetom nije dobila pravo da se školuje, ali su moji roditelji bili uporni. Da nisam krenula u Školu Milan Petrović, ostala bih kod kuće. Danas tamo odlazim da vodim tribine – poseban je osećaj imati takvu priliku u svojoj školi, biti primer drugoj deci.

U narednoj godini rešena sam da…  snimim dokumentarni motivacioni film o nekim modernim pravima, kao što su personalna asistencija, rehabilitacija. Taj film bi pokazao koliko je za nas važno da vežbamo i da živimo svakodnevni život. Takođe planiram još jednu knjigu, koja će motivisati druge da nikada ne odustaju od snova…

Svako jutro ću sebi postaviti pitanje: šta želim danas?

Volela bih da ostanem zapamćena po… osmehu. Ko god me je upoznao, dobio je od mene osmeh.

 Neću da budem tužna sova bez krila, svi mi proletimo kroz život,

pitanje je šta ostaje iza nas.

Fotografije: lična arhiva Jelene Radović

Navodi iz knjige Neobičan putnik s osmehom autorke Jelene Radović

Marijana Čanak