Osmi mart iz ugla Vanese Vlajković: Jedna uz drugu, ne jedna protiv druge

Posted on by Redakcija
Ilustracija: Cerys Knighton

Obično ne slavim Međunarodni dan žena na neki određen način, ali ne zato što ne želim, nego do sada nisam imala priliku. Verujem da taj dan treba slaviti na globalnom nivou – svaka žena u našem društvu zaslužuje da njen doprinos bude prepoznat. Žene s invaliditetom i žene svih rasa takođe treba da budu uključene. Lako je prevideti manjinske grupe, jer je svet uslovljen da ih zanemaruje, ali njihov značaj nije ništa manji i njihova dostignuća treba slaviti zajedno sa drugima. Kao žena s invaliditetom, svom snagom ohrabrujem i zastupam potrebu da sve budemo uključene. Ako su neki ljudi tihi u svojim postignućima i ne vole da privlače pažnju, to ne znači da im ne treba javno čestitati.

Nekome sa druge planete opisala bih Međunarodni dan žena kao dvadesetčetvoročasovni period; to je samo jedan dan u celoj kalendarskoj godini u kome svako ko se identifikuje kao žena treba da potapše samu sebe po leđima i uputi sebi nekoliko pozitivnih reči. To je osnovni nivo, naravno da postoji nešto više od toga. Suštinski, Međunarodni dan žena ističe postignuća žena nadaleko i naširoko – bez obzira na njihovo starosno doba, rasu, socio-ekonomski status, invaliditet ili bilo koji drugi diskriminišući faktor. Ovaj dan postoji da bi odao priznanje ženama koje su dale svoj doprinos u prošlosti, kao i onima koje to danas rade. Postoji da bismo stale u kraj istorijski ugrađenoj ideji muške dominacije. Zato što smo kao žene ravnopravne sa muškarcima, uprkos uverenjima koja vladaju u nekim državama. Bliski Istok nazaduje u ženskim pravima, ali se nadam da će se to promeniti i poboljšati u skoroj budućnosti, na svim mestima kojima i dalje vladaju muškarci.

Nekim ženskim glasovima neverovatno je teško da se čuju, jer ne mogu da se izraze na način koji odgovara njihovoj kulturi. Izazovi žena sa invaliditetom su udvostručeni – posmatraju nas kao inferiorne, čak nas i žene bez invaliditeta vide tako. Žene treba da stoje jedna uz drugu, ne jedna protiv druge. U zajednici osoba s invalditetom mnogo je žena koje su tiho davale svoje vreme, znanje i energiju, kako bi doprinele različitim aspektima života na Zemlji, a ostale su neprimećene. Nedovoljna vidljivost ovih žena je problem kojim treba da se pozabavimo i to što pre. Spomenula sam da Bliski Istok tek treba da nas sustigne na planu ženskih prava, ali čak i u razvijenim zemljama poput Australije i Amerike ima nezavršenog posla. Za iste poslove žene primaju manje plate od muškaraca, a pronalaženje posla za žene s invaliditetom graniči se sa nemogućim. To su samo neki od primera sa predugačke liste.

Ukratko, volela bih da vidim više žena s invaliditetom koje su javno prepoznate na Međunarodni dan žena, kako bi se kod opšte populacije proširila svest o tome da smo daleko više od onoga što je vidljivo, da smo i mi sposobne za velika dela.

Vanesa Vlajković, Brizbejn, Kvinslend, Australija

Vanesa Vlajković: Imamo život, imamo prava

About the Author

Redakcija:

Leave A Response