Meni Međunarodni dan žena služi kao iskra plamena pravde, podsetnik da nismo još završile, da nismo ni blizu da završimo posao na planu rodne ravnopravnosti. Da su žene širom sveta drugačije tretirane, da imaju manje mogućnosti, drugačiji pristup nezi, da doživljavaju mizoginiju, kao i mizoginiju ukorenjenu u rasizmu (misogynoir) i transmizoginiju i da svi zajedno moramo raditi na promeni.
Mislim da je skretanje pažnje na rodne nejednakosti (ne samo na nejednakost između cisrdodnih muškaraca i žena, već svih rodova) neverovatno važno. Ipak, mislim da to ponekad svedemo na jedan dan (ili čak mesec, kao što je Mesec istorije crnaca), a onda zaboravim tokom ostatka godine. Nadam se da umesto toga taj dan možemo shvatiti kao početak prepoznavanja onoga što treba da bude urađeno u smeru ravnopravnosti i pravde za sve rodove i da strast prema tome održimo cele godine.
Mislim da je pravi feminizam intersekcijski i da uzima u obzir invaliditet, rasu, seksualnu orijentaciju, starosno doba, klasu i niz drugih karakteristika. Međutim, često su u pokret za ženska prava kooptirane bele, cisrodne žene bez invaliditeta, pripadnice srednje ili više klase, čime je izostavljeno mnoštvo različitih grupa. Kao što kaže čuvena izreka za prava osoba s invaliditetom: ništa nama bez nas; ukoliko nije inkluzivan i usredsređen na iskustva marginalizovanih žena, među kojima su i žene s invaliditetom, ženski pokret je ništa.
Šana Kac Katari, Ipsilanti, Mičigen, SAD
