Društveni život žena s invaliditetom: pre, tokom i nakon pandemije

Posted on by Marijana Čanak

Da li je period pandemije svojevrsna prilika da opšta populacija shvati i proživi izazove s kojima se osobe s invaliditetom i hroničnim bolestima suočavaju svakodnevno, u redovnim okolnostima? Restriktivne mere, ograničenja slobode kretanja, uskraćivanje usluga, pojačani zdravstveni rizici, upotreba zaštitnih sredstava, izolacija kao neminovnost, medijska magla i nedostatak pouzdanih informacija samo su neki od elemenata takozvane nove normalnosti. Za deo populacije, u tome nema ničeg novog, ograničenja i uskraćivanja su opšta mesta u životima osoba s invaliditetom. Novo je što sada, sve ono za šta se zajednica osoba s invaliditetom zalagala decenijama, odjednom postaje moguće, u situaciji kad globalno imamo koristi od rada od kuće, onlajn sastanaka i koktela, usluga dostave, virtualnih poseta i direktnih prenosa kulturnih događaja, onlajn nastave, savetovanja, terapija i drugih usluga podrške na daljinu. Paradoksalno, pored svih zdravstvenih rizika i pojačanog stresa, pokazalo se da mnoge osobe s invaliditetom u periodu pandemije imaju mogućnost za aktivniji društveni život i uključivanje u zajednicu nego inače, jer su mnogi sadržaji i usluge sada postali pristupačni onlajn. Zajednice osoba s invaliditetom širom sveta pokazuju zabrinutost: – Da li će sve to biti ukinuto kad se pandemija završi?

Kako ovo pitanje doživljavaju žene s invaliditetom u našoj sredini? Da li su virtualna okupljanja i onlajn usluge korak ka inkluzivnijem društvu nakon pandemije i koliko zaista doprinose kvalitetu društvenog života žena s invaliditetom? Pitali smo žene iz četiri grada Srbije (Užice, Raška, Valjevo i Temerin) kako procenjuju mogućnosti za socijalizaciju pre, tokom i nakon pandemije, gde se odvija njihov društveni život, šta im je sve (ne)pristupačno, kako koriste virtualni prostor i šta bi iz perioda pandemije volele da zadrže u redovnim okolnostima.

Koliko su prostori na kojima se odvija društveni život zajednice generalno pristupačni osobama s invaliditetom?

U Užicu većina objekata nije pristupačna, svuda su stepenice. Na primer, bioskop nam je nepristupačan posle renoviranja. Pristupačni su nam prizemlje Gradskog kulturnog centra i velika scena Narodnog pozorišta (mala nije adaptirana). Ali uspevamo svuda da uđemo uz pomoć prijatelja. (Marija i Jelena)

U Raškoj je gotovo sve nepristupačno: bioskop, biblioteka, škola, crkva. Sva dešavanja, predstave, književne večeri, mahom se izvode u sali bioskopa i biblioteci. Obe institucije su prepune prepreka, spolja i iznutra imaju stepeništa bez rukohvata, što znači da osobe bez invaliditeta tamo ne mogu da prisustvuju bez tuđe pomoći. (Anka)

– Narodni muzej u Valjevu poseduje rampu, ali je prilaz neadekvatan, unutrašnjost je pristupačna, osim toaleta. Dom kulture poseduje rampu, ali omogućava samo ulazak u hol, ne i u salu koja je na spratu. Postoji lift koji se, koliko je nama poznato, uglavnom koristi za rekvizite i prilikom izvođenja predstave, a ne i za osobe s invaliditetom. Restorani i galerije u centru grada najčešće imaju jedan-dva ili tri stepenika, unutrašnji prostor je uglavnom skučen, toaleti su uski i nepristupačni. Biblioteka poseduje pokretnu platformu koju u suštini ne preferiram.
(Svetlana, Marija V. i Jelena V.)

– U Temerinu su bioskop i prozorište u istoj zgradi u centru grada. Zgrada ima stepenice, postoji mobilna rampa koja je izuzetna nestabilna i pod velikim je nagibom, tako da je skoro neupotrebljiva. Pristupačna je letnja bina. Koncerti se najčešće organizuju u Sportskoj hali ili u Omladinskim domu, a oba ta prostora su nepristupačna. Interesantno je da Omladinski dom ima rampu, ali da bi neko stigao do nje, mora da pređe na jedan veliki stepenik. Kafići su u prizemlju, ali većina ima barem jedan stepenik. Jedini primer pristupačnosti u Temerinu je Kancelarija za mlade. (Monika)

Sećate li se neke konkretne situacije u kojoj ste se osećale isključeno, jer organizatori događaja nisu vodili računa o pristupačnosti prostora ili usluge?

– Nemam takvih situacija, jer na takva dešavanja ne idem sama, uvek je tu neko od prijatelja. (Marija)

– Nikad nismo imale konkretnih problema sa organizatorima nekog događaja, uvek se trude da pomognu kad to zatražimo. Više smeta to što rešavanje arhitektonskih barijera nije planski zastupljeno na lokalnom nivou. (Marija V. i Jelena V.)

– Generalno nisam bila isključena, ali sam imala loše iskustva u galeriji na otvaranju jedne izložbe, jer organizatori nisu pripremili stolice za osobe kojima je teško da stoje duže vremena. (Monika)

– U suštini sam samostalna, ali sve više uviđam teškoće pri savladavanju prepreka. Zbog problema sa sluhom mogu da pratim jedino titlovane filmove, što znači da mi filmovi domaće produkcije nisu pristupačni. (Svetlana)

Kakav prostor ili vrsta usluge vam nedostaje u sredini u kojoj živite?

– Volela bih da se primenjuje univerzalni dizajn, jer bi to omogućilo velikom broju građana da koristi mnogobrojne usluge i da osete lakoću kretanja u prostoru bez barijera. Ujedno zagovaram stvaranje pristupačnih pomagala za porodilje i uopšte za odgoj dece. (Svetlana)

– Prostor bez arhitektonskih barijera: rukohvati na stepeništima, zaravnjeni delovi trotoara, pristupačni ulazi u markete i druge objekte, parking mesta za osobe s invaliditetom. (Anka)

– Volele bismo da u Valjevu postoji usluga personalnog asistenta. (Marija V. i Jelena V.)

– Mislim da bi bilo dobro da na koncertima obezbedi svojevrsno bezbedno mesto za osobe sa invaliditetom gde bismo se osećali sigurnim, znajući da niko neće naleteti na nas, gurnuti nas ili udariti. Naravno, nedostaju adektavne rampe na ulazima u bioskop, u sportske hale. Bilo bi korisno da se tokom pozorišnih predstava projektuje tekst koji izgovaraju glumci, kako bi gluve osobe mogle da prate program. Nedostaju i taktilne staze na trotoarima. (Monika)

Kakva promena u okruženju bi mogla da unapredi vaš društveni život?

– Upravo postepena primena univerzalnog dizajna i promovisanje primera dobre prakse. Ugostiteljski objekti, ustanove kulture i druge institucije trebalo bi da se pridržavaju propisa o pristupačnosti. (Svetlana i Marija)

– Pored smanjena arhitektonskih barijera, pristupačnog prevoza i taksi službi, zaposleni u javnim službama trebalo bi da budu obučeni za rad sa osobama s invaliditetom. (Marija V. i Jelena V.)

– Veća zastupljenost osoba sa invaliditetom u javnom i kulturnom životu, a samim tim i podizanje svesti okoline o našim potrebama. Razmevanje, a ne sažaljenje okoline. (Anka)

– Razumevanje od strane većinskog društva, jer nam se često podsmevaju i komentarišu, zbog čega se osećamo neprijatno. Na primer, komentarišu nečiji sporiji hod ili im smetaju invalidska kolica na kraju redova u pozorištu. Zbog takvih komentara mnogi odluče da više ne izlaze, prijatnije im je da ostanu u kući. (Monika)

Kako procenjujete svoj društveni život u periodu karantina i socijalne distance?

– Kao osrednji, s obzirom na mere distance, opreza i izraženu napetost. (Svetlana)

– S obzirom na to da su sva kultirna dešavanja otkazana, sve se svelo na ispijanje kafa i pića na distanci. (Marija)

– Sveden na minimum. (Marija V. i Jelena V.)

– Nisam išla ni u prozorište, ni u bioskop, možda sam dva-tri puta izašla u kafić sa društvom. Svakako mogu da kažem da preferiramo da se okupimo u nečijim domu. (Monika)

U odnosu na redovne okolnosti, da li ste tada imale manje, podjednako ili više mogućnosti za socijalizaciju?

Manje. Na primer, u vreme korone nisam primetila da je adekvatna pažnja usmerena na pitanje pristupačnosti usluga i informacija za osobe sa invaliditetom. Samo pojedine televizijske informativne emisije na nacionalnom nivou jesu pristupačne. Čini mi se da se sve još više zasniva na medicinskom modelu pristupa osobama sa invaliditetom. (Svetlana)

– Bile smo u mogućnosti da više pratimo pozorišni repertoar, da virtuelno posetimo Luvr i druge muzeje. (Marija V. i Jelena V.)

– Možda mogu da kažem da sam bila društveno aktivnija za vreme karantina. Nismo mogli da se okupimo uveče (kao što se obično družimo), ali smo se družili putem grupnog video četa na vajberu, mesindžeru, skajpu. Kako za takav vid druženja nije potrebno nigde ići, učestalije smo mogli da izdvojimo vreme za druženje. Učestvovala sam i na onlajn treninzima i konferencijama. (Monika)

Koliko onlajn dešavanja doprinose kvalitetu vašeg društvenog života i mogućnostima angažovanja u zajednici?

– Putem interneta saznajem mnogo toga o mogućnostima, pravima i potrebama drugih ljudi, ali druženje oči u oči je nezamenjivo. (Anka)

Internet doprinosi tome da se ne osećam isključeno i da budem informisana. Koristim aplikacije za virtualne sastanke (GTM, zoom), putem jutjuba pratim obuke i informativne programe iz razlicitih oblasti. (Svetlana)

– Više sam koristila net u komunikaciji sa prijateljima, gledala sam pozorišne predstave onlajn i pratila koncerte omiljenih grupa. Radila sam od kuće šest meseci, što sam zaista teško podnela. (Marija)

Mislimo da su onlajn dešavanja naša budućnost. Prijala su nam tokom karantina, kao zamena za povremene izlaske i druženja. Povremeno koristimo mogućnosti onlajn kupovine i prodaje, kao i internet banking za plaćanje računa. (Marija V. i Jelena V.)

– Pored toga što smo se mnogo češće družili putem mreža, pohađam kurs jezika onlajn i radim onlajn kao frilenserka. Od avgusta imam priliku da učestvujem na rehabilitaciji putem interneta, što ima svojih prednosti, jer sam ranije na vežbe odlazila u Sentu, putovanja su me izlagala dodatnim troškovima i oduzimala su mi mnogo vremena. S druge strane, nedostatak je u tome što u onlajn režimu terapeut ne može da koriguje vežbe koje ne radim pravilno. Putem interneta se bolje izražavam, sagovornici me lakše razumeju kad nešto napišem nego kad govorim. Onlajn mogu da budem svuda, a da ne putujem, što stvarno olakšava život. Stekla sam mnogo novih veštija za onlajn rad, počela sam da koristim zoom i druge aplikacije, što verovatno ne bih da nije bilo karantina. Ali mi je nedostajalo društvo, nedostajalo mi je da se vidimo uživo i da se zezamo, onako kako ne možemo onlajn. Onlajn ne vidiš nečiju reakciju, moraš voditi računa o internet konekciji, o tome da li je mikrofon uključen ili nije, ne možeš zagrliti nekoga ko je na monitoru. Internet je dobar i koristan, ali ne može zameniti kontakt uživo. (Monika)

Da li mislite da će se praksa onlajn okupljanja, prenosa događaja i pružanja usluga na daljinu nastaviti i nakon pandemije?

– Rad od kuće će sigurno opstati, mislim da će svi poslovi koji budu mogli da se obavljaju onlajn biti prioritet. (Marija i Marija V.)

– Mislim da hoće, odnosno, više verujem da će nastati neki hibridni model: odlazićemo na događaje, ali paralelno će postojati mogućnost da se prisustvuje onlajn. U ostalom, to se već događa. Na primer, u Temerinu su organizovali svetu misu koja je mogla da se prati u crkvi ili od kuće. To je model koji ima mnogo prednosti, jer ljudi koji su sprečeni iz bilo kog razloga (razboleli su se ili žive daleko) zahvaljujući onlajn prenosu ne moraju da propuste događaj koji ih interesuje. (Monika)

Koju od novonastalih promena izazvanih pandemijom biste volele da zadržite i nakon povratka u normalu?

– Grupne konferencije i onlajn sastanci su se pokazali efikasnijim, naročito u hitnim situacijama. (Anka i Svetlana)

Povremeni rad od kuće i povremeni prenosi predstava, kulturnih dešavanja i projekcije filmova, jer bi to unapredilo kulturni život u malim sredinama. (Marija V. i Jelena V.)

Mogućnost za praćenje onlajn kurseva, prenos događaja i možda onlajn druženje, ali ne uvek, nego samo ponekad. Ne bih zadržala, na primer, onlajn izložbe, mislim da izložbe ipak treba videti uživo. (Monika)

About the Author

Leave A Response