Smanjenje rizika od seksualnog nasilja prema osobama koje koriste alternativne oblike komunikacije

Posted on by Redakcija

Osobe koje ne upotrebljavaju verbalne oblike komunikacije često ne mogu da spreče, niti da prijave nasilje, čemu doprinose mnogobrojni faktori:

  • izazovi u samoj komunikaciji, kao što je oskudan vokabular;
  • nedostatak komunikativnih kompetencija u okviru policije i pravnog sistema;
  • osporavanje kredibiliteta osobi koja prijavljuje nasilje;
  • nepristupačnost pravnog sistema i drugih sistema podrške.

Pod najvećim rizikom od kontinuiranog seksualnog nasilja je žrtva koja ne može reći, a to su neverbalne osobe s invaliditetom.

Osobe koje koriste alternativne načine komunikacije izložene su seksualnom zlostavljanju ne samo zbog barijera koje su u sprezi sa komunikacijom, nego i zbog toga što počinioci traže žrtvu koja deluje ranjivo i izolovano od servisa podrške. Negativni stavovi, nerazumevanje i stereotipi o osobama s invaliditetom, u kombinaciji sa istorijom ugnjetavanja, pojačavaju rizik od seksualnog nasilja.

Seksualno nasilje može se desiti bilo kome, a u litaraturi se često navode faktori koji doprinose izgradnji zdravih odnosa, što posledično množe smanjiti rizik od upuštanja u nasilno partnerstvo. Neki od tih faktora su: samopouzdanje, asertivno ponašanje, sposobnost učenja iz preuzetih rizika, sposobnost odlučivanja, autonomija, znanja o seksualnosti i bezbednim odnosima, poznavanje svojih prava. U mnogim slučajevima, osobe koje koriste alternativne oblike komunikacije imaju daleko manje mogućnosti da razviju takve veštine, kao i da dođu do potrebnih informacija. Uz sve to, možda žive u socijalnoj izolaciji ili imaju veoma mali broj osoba od poverenja, s kojima redovno komuniciraju. To povećava rizik od nasilja, jer počinilac veruje da žrtva nema kome da kaže.

U istraživanju sprovedenom u Ontariju, u kome su učestvovali neverbalni muškarci i žene sa fizičkim invaliditetom od kojih većina živi u nekom obliku grupnog smeštaja ili koristi usluge stanovanja uz podršku, većina ispitanika potvrdila je da ne dobija nikakvo seksualno obrazovanje, niti informacije o tome šta je seksualno zlostavljanje. U njihovim znanjima o seksualnosti prisutne su znatne praznine. Na primer, jedna od žena izjavila je da misli kako ne može ostati trudna zato što ima cerebralnu paralizu.

Učesnici istraživanja izrazili su želju za vokabularom koji se odnosi na seksualne aktivnosti, seksualno zdravlje, oblike seksualnog nasilja i komunikaciju sa policijom i pravosudnim sistemom, jer asistivne tehnologije koje koriste za komunikacije nisu programirane za upotrebu takvog rečnika, niti je takav rečnik zastupljen u knjigama koje koriste za slikovnu komunikaciju. Jedna od učesnica objasnila je da ima spastičnu bešiku, što je doživljavala kao neprijatnost tokom seksualnih odnosa, a nije imala s kim da razgovra o tome. Nije joj bilo prijatno da o tome razgovara s majkom, a njen lekar nije razumeo njen način komunikacije, pa je redovno insistirao da majka bude prisutna u ordinaciji.

Nisu svi učesnici istraživanja prijavili nasilje, ali većina njih je doživela, ili još uvek doživljava, iskustvo ponižavanja, vređanja ili zlostavljanja. Suočavali su se sa pretnjama da će im određene usluge biti uskraćene, podvrgavani tihom tretmanu i ponižavajućim komentarima, osporavanju odluka i uskraćivanju komunikacije.

Za mnoge učesnike, celoživotno iskustvo degradiranja i poricanja osnovnih prava rezultiralo je nemogućnošću prepoznavanja nasilja.

Detektovane su oblasti koje zahtevaju dodatna istraživanja i preispitivanja:

  • identifikovanje efikasnih praksi za obezbeđivanje vokabulara i informacije o seksualnosti, kako za mlade koji koriste neverbalnu komunikaciju, tako i za njihove porodice;
  • podsticanje autonomija i samostalnog odlučivanja;
  • savladavanje veština pregovaranja i asertivne komunikacije;
  • pristupačnost znanja o bezbednosti i strategijama prevencije zlostavljanja;
  • smanjenje izolacije neverbalnih osoba s invaliditetom;
  • preispitati grupe podrške, vršnjačku podršku i druge modele učenja i deljenja iskustava.

Barbara Colliera, Donna Mcghie-Richmonda, Fran Odette, And Jake Pyne (2006). Reducing the Risk of Sexual Abuse for People who use  Augmentative and Alternative Communication in: Augmentative and Alternative Communication, March 2006 VOL. 22 (1), pp. 62 – 75.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response