Osobe sa mentalnim invaliditetom i seksualno nasilje

Posted on by Redakcija

Šta je seksualno nasilje?

Seksualno nasilje je zločin zasnovan na moći i kontroli, pri čemu se seks upotrebljava kao oružje. Seksualno nasilje podrazumeva neželjeni seksualni kontakt ostvaren silom, pretnjama, podmićivanjem, manipulacijom, trikovima ili nasiljem. Može biti fizički ili nefizički, uključuje silovanje, pokušaj silovanja, incest, zlostavljanje dece i seksualno uznemiravanje; egzibicionizam, oralni seks, izlaganje seksualnim sadržajima (pornografiji), kao i upotrebu nepriličnih seksualnih opaski ili jezika.  Svaki seksualni kontakt bez saglasnosti je akt seksualnog nasilja.

Seksualno nasilje odigrava se u porodicama (seksualna zloupotreba dece od strane roditelja ili rođaka), u grupnim smeštajima ili institucijama, na poslu, u javnom prevozu, praktično – bilo gde.

Koliko je seksualno nasilje učestalo?

Osobe sa mentalnim invaliditetom izloženije su seksualnom nasilju nego osobe bez invaliditeta. Žene su u odnosu na muškarce izloženije seksualnom nasilju, bez obzira na to da li imaju invaliditet ili ne. Američka istraživanja pokazuju da čak 83% žena i 32% muškaraca sa mentalnim invaliditetima imaju iskustvo seksualnog nasilja. Od toga 49% ima iskustvo od 10 ili više seksualnih napada. Deca sa mentalnim invaliditetom takođe su pod rizikom od seksualnog nasilja: verovatnoća za seksualni napad 4 puta je veća nego kod dece bez invaliditeta. Od ukupnog broja dece koja su seksualno zlostavljana 15.2% su deca s invaliditetom. Vrsta invaliditeta doprinosi većem riziku od seksualnog nasilja; pod većim rizikom su osobe sa mentalnim invaliditetima, problemima u komunikaciji i poremećajima u ponašanju, a pod najvećim rizikom su osobe sa višestrukim oblicima invaliditeta.

Zašto se seksualno nasilje u tolikoj meri ispoljava prema osobama sa mentalnim invaliditetima?

Pravo je svake osobe da ima kontrolu nad sopstvenim telom – ali živimo u društvu gde se to ne poštuje. Osobe sa mentalnim invaliditetima društvo često ne vidi kao seksualna bića, zbog čega im se uskraćuju informacije koje se tiču tela i seksualnog zdravlja. Kada neko nema informacije bez kojih ne može da opiše i razume sopstveno telo, otežano mu je da identifikuje zloupotrebu i da komunicira o tom iskustvu. Osobe sa mentalnim invaliditetima nisu naučene da im njihovo telo pripada, niti da samostalno odlučuju o njemu. Umesto toga, uče se da budu poslušni i da ne preispituju autoritete: roditelje, staratelje, pružaoce usluga, učitelje, sve ljude u svom životu. Ovo šalje poruku da je važnije da rade ono što im se kaže, od onoga što im prija. Kako je osobama sa mentalnim invaliditetom često potrebna asistencija, to može da ugrozi njihovu privatnost. Nepriznavanje prava na privatnost ohrabruje ideju da je osobu sa mentalnim invaliditetom dozvoljeno posmatrati i(li) dodirivati bez njenog pristanka. Svako ima pravo na kontrolu nad sopstvenim telom i pravo da se ne povinuje tuđim zahtevima. Ovo se možda čini očiglednim, ali ako vam niko nikada ne kaže da imate pravo da odlučujete o onome što vam se dešava, kako biste to znali? Osobe sa mentalnim invaliditetom treba informisati da je u redu da kažu ne – ne samo kada je reč o njihovim telima, nego o bilo čemu što im je neprijatno – i da drugi treba da poštuju njihove odluke.

Zbog takvog konteksta, okruženja i uticaja sredine, osobe sa mentalnim invaliditetom možda neće razumeti šta se dešava ili neće imati načina da o tome razgovaraju sa osobom od poverenja. Ili će razumeti da su doživeli nasilje, ali neće znati da je to protivzakonito niti da imaju pravo da kažu ne. Ukoliko je počinitelj nasilja osoba od autoriteta, čije se odluke i postupci ne procenjuju, nasilje najčešće ostaje neotkriveno. Osobe sa mentalnim invaliditetom retko imaju pristup seksualnoj edukaciji. Čak i kada postoji pokušaj da se prijavi nasilje, policija i institucije ne daju kredibilitet osobama sa mentalnim invaliditetom.

Faktori rizika koji doprinose seksualnom nasilju

Faktori rizika uključuju osećaj bespomoćnosti, nedostatak komunikacijskih veština i nemogućnost zaštite usled nedostatka znanja i informacija. Osobe s mentalnim invaliditetom često žive u kontrolisanim i autoritarnim sredinama, što doprinosi osećaju bespomoćnosti. Ne daje im se dovoljno iskustvenih prilika da nauče kako da razviju i upotrebe sopstvenu intuiciju, kako bi razlikovali bezbednu od rizične situacije.

Drugi faktori podrazumevaju propuste staratelja da 1) imaju informacije o svima koji su umešani u lični život osobe (profesionalci, volonteri, lični asistensti); 2) da se upoznaju o praksama prijavljivanja nasilja; 3) da naprave plan kako odreagovati u slučaju nasilja. Takođe, počinioci najčešće nisu uhvaćeni ili se ne smatraju odgovornim za nasilje, čime se podržava kontinuitet nasilja.

Ko su počinioci seksualnog nasilja?

Počinioci su najčešće: članovi porodice, rođaci, osoblje u rezidencijalnim ustanovama, pružaoci usluga (transporteri, personalni asistenti). Istraživanja pokazuju da je u 97 do 99% slučajeva zlostavljač neko ko je poznat i u koga osoba sa mentalnim invaliditetom ima poverenja. U 32% slučajeva počinioci su članovi porodice ili rođaci, u 44% počinioci su pružaoci usluga. Sistemi podrške za osobe s mentalnim invaliditetima  doprinose riziku od seksualnog nasilja.

Posledice iskustva seksualnog nasilja kod osoba sa mentalnim invaliditetom

Seksualno nasilje ima štetan uticaj na psihičko zdravlje, pored toga što može dovesti do fizičkih povreda, polno-prenosivih bolesti i neželjene trudnoće. Neretko se pojavljuju psihosomatski poremećaji, kao što su bol u stomaku, glavobolje, iznenadni napadi, problemi sa spavanjem… Uobičajene psihičke posledice su depresija, anksioznost, panični napadi, nisko samopouzdanje, stid i krivica, iracionalni strahovi, nepoverenje. U ponašanju se primećuje povlačenje, agresivnost, samopovređivanje i neprilično seksualno ispoljavanje.

Vrste podrške i (ne)dostupnost tretmana

U prošlosti su preispitivane mogućnosti primene psihoterapije kod osoba sa mentalnim invaliditetom, kao i sam uticaj seksualnog nasilja – da li je isti ili ne kao kod osoba bez invaliditeta. Danas je poznatno da seksualno nasilje ostavlja traga na svima i da zahteva terapiju, bez obzira na to da li je osoba verbalna ili ne. Pronaći odgovarajućeg terapeuta je teško, s obzirom na to da bi terapeut trebalo da bude obučen za rad na seksualnim traumama, kao i za rad sa osobama sa mentalnim invaliditetom. Takođe bi trebalo da poznaje neverbalne modalitetet isceljivanja tela i uma, koji ne zahtevaju intelektualnu obradu terapije.  

Prevencija seksualnog nasilja nad osobama sa mentalnim invaliditetima

Prvi korak je raspoznavanje raspona problema i suočavanje sa činjenicom da su osobe s mentalnim invaliditetom izloženije ovoj vrsti nasilja u odnosu na opštu populaciju. Neophodno je da se izmeni opšti društveni stav, koji iskustvima osoba s mentalnim invaliditetima ne daje jednaku važnosti ni vrednost, niti mogućnost zastupanja. Svaki slučaj seksualnog nasilja treba shvatiti ozbiljno, bez obzira na to ko je žrtva.

Da bi se izbegla ponovljena viktimizacija, neophodno je da se slučajevi seksualnog nasilja prijavljuju. Mali broj ljudi obelodani seksualno nasilje iz različitih razloga, što je razumljivo, ali ujedno podržava sredinu u kojoj se nasilje neometano ponavlja. Prijavljivanje može da se podstakne edukacijom osoba s invaliditetom, kao i edukacijom pružaoca usluga o seksualnom nasilju, unapređenjem postupka istrage, kao i kreiranjem bezbedne sredine za obelodanjivanje takvih iskustava. Kontinuirano seksualno obrazovanje je neophodno kako bi osobe s mentalnim invaliditetom po sopstvenom opredeljenju mogle da uspostavljaju bezbedne partnerske veze. Informacije o seksualnom nasilju treba učiniti dostupnim, kao i informacije o tome kako na nasilje reagovati i kako se zaštititi.

IZVORI:

About the Author

Redakcija:

Leave A Response