Aleksandra Rakić rođena je 1974. u Novom Sadu. Članica je Udruženja MNRO, gde otkriva svoje kreativne talente. Aleksandra piše pesme, uživa u muzici i voli da glumi.
Čega se prvo setiš o svom detinjstvu i odrastanju?
– Odrastala sam sa bakom. Kuvala sam kafe baki i njenim komšinicama, slušala njihove brige i probleme. Posle osnovne i srednje škole, nisam se mnogo družila sa vršnjacima. Tad još nisam znala da ću pisati pesme. Pokušavala sam da nađem neki posao, ali svuda bi mi rekli da nisam sposobna za rad. Nije mi zbog toga svejedno, svesna sam da neke stvari ne mogu sama, a opet sam dosta samostalna. Matematika mi ne ide, pa teže baratam novcem. Kad imam hiljadarku, ne znam uvek koliki kusur treba da mi vrate, ali to ne znači da ne mogu da odem u pekaru ili apoteku. Potrudim se, pa uradim i ono što mi teže ide, jer volim da budem samostalna.
Kad si prvi put došla u Udruženje?
– Jedna bakina rođaka ispričala nam je da u Seljačkih Buna 83 postoji Udruženje sa boravkom. Rekla je: – Pokušaj tamo da odvedeš Sašku. Baka i ja smo otišle u Udruženje i, kad sam prvi put tu došla, kao da sam ušla u carstvo. Od tada redovno dolazim punih 14 godina. Ne mogu da izdvojim šta mi je najlepše: družimo se, idemo na izlete, glumimo, pevamo, pomažemo jedni drugima. Sa njima mi je lepo, bez njih teško.
Kako sada izgleda tvoj uobičajen dan?
– Otkako je baka umrla, živim sa mamom i očuhom. Imam dve sestre koje su udate. Baka mi je ostavila stan, ali ne živim u njemu, jer sam pod starateljstvom. Posle boravka radim sitne poslove po kući: volim da kuvam kafe, perem sudove, odem u nabavku. Volela bih da imam posao i svoj dinar, da ne zavisim ni od koga. Ovako zavisim od mame, očuha, sestara. Mama se najviše brine za mene, iako ne volim da mi neko titra, niti se osećam dobro kad sam stalno pod nečijom brigom – kao da hoće da me zaštite, ne znam ni ja od čega.
Sećaš li se kad si napisala prvu pesmu?
– Prvu pesmu napisala sam 2010. godine. Tad sam se zaljubila prvi put i to još uvek traje. Siniša i ja upoznali smo se u Udruženju. U to vreme osećala sam veliku ljubav, kao da sam bila u raju. Kao da mi je neko poklonio čitav svet u kome sam jedina, jer on samo mene voli i niko drugi ne postoji. Plakala sam od sreće. Sve to sam prenela u pesmu, koja nije sačuvana. Kad je baka umrla, morala sam da izađem iz stana u kome smo živele i u toj selidbi dosta toga se zagubilo.
Dijamant
Kada ljubav požuri
neko mora da izgubi
Tebe volim, a nju lečim
kako da je zaboravim
Da je srce dijamant,
da ga delim na pola
pola tebi, pola njoj
dao bih vam život svoj
Šta te nadalje inspiriše?
– Ljubav je naveća inspiracija i pesme su uvek ljubavne. Sve je počelo kad sam se zaljubila. Pisala sam o njemu i meni, našim susretima i putovanjima. Uvek sam htela da me neko voli, da nisama sama. Kad vidim njega, život opet ima dobar tok. Ne volim samoću. Dugo sam pisala i dnevnik, ali ga nikome nisam pokazala, suviše je intimno. O bakinoj smrti nisam mogla da pišem, mada mi to stoji na srcu, ali ne mogu da iskažem. Raznežim se u nekim trenucima i pitam se kako će mi život izgledati kad izgubim mamu, očuha…? Umesto da imam svoj život kao svi ostali, još uvek živim sa mamom.
Kako nastaje jedna tvoja pesma?
– Najviše inspiracije sam dobijala leti. Sednem ispred kuće, ni sa kim ne razgovaram, iznesem sebi kafu i krenem da pišem. Sveske me blokiraju, pa ne pišem u svesku, nago na list papira. Nisam ni svesna kako nadolaze reči. Napišem nešto, onda nisam oduševljena, pokidam papir, pa krenem ponovo, dok ne bude onako kako sam zamislila. Dugo radim na jednoj pesmi, koliko god da treba, dok ne osetim da je to – to. Nisam razočarana, ako pesma nije najbolje ispala danas – i sutra je dan. Mnogo toga zavisi od raspoloženja.
Šta te usrećuje, a šta te najlakše rastuži?
– Usrećuje me moja porodica, moj Siniša, bravak u Udruženju, radionice i volonteri. Rastužuje me briga za druge. Za sebe najmanje brinem.
Ko prvi čita tvoje pesme?
– Danijela (koordinatorka Dnevnog boravka) je prva rekla da su super. Pre nekoliko godina svi smo pravili priloge za novine Udruženja. Tad sam objavila dve pesme. Jedna je bila Čeznem da ti kažem koliko te volim, a druge se više ne sećam. Katarini (predsednici Udruženja) jednom sam ispričala da sam vodila dnevnik i ona mi je rekla: – Što ne bi to donela, da od toga napravimo knjigu? Možda bih i mogla. Jeste intimno, ali nema u tome ničeg ružnog.
Kako čitaoci komentarišu tvoje pisanje?
– Svi u Udruženju su oduševljeni i teraju me da ponovo krenem da pišem, ali nešto mi ne da. Možda čekam leto. Nedostaje mi da pišem dnevnik. Nadođe mi tuga koju ne mogu da savladam i onda pomislim: – Uzeću dnevnik. Ali, nešto me prekine. Volela bih da na leto ponovo pišem i da nešto od toga objavim.
Kad bi tvoje pesme mogle da se prevedu u sliku, koje boje bismo videli?
– Crvenu, jer to je boja ljubavi za sve. Plava je nežnost, zelena je vernost, a žuta ljubomora. Pesme su crvene.
Koje vrste umetnosti su za tebe još važne?
– Volim filmove, posebno ljubavne. Muziku, bez obzira na žanr. Muzika je dobra ako uz nju može da se igra. Sve volim, samo nek’ je pesma! Kad sam najtužnija, pusti mi pesmu i doći ću u normalu. Nedostaje mi ples, ranije smo imali plesne radionice u Udruženju. Volim da glumim i da nastupam. Upravo sa volonterkom Majom pripremamo jednu predstavu i super nam ide. Meni je dodeljena uloga mame. U Udruženju sam poznatija kao glumica, nego kao pesnikinja. Pisanje je još uvek skriveni talenat.
Možeš li da zamisliš da neko peva tvoje pesme?
– Volela bih, ali ko bi to bio? Kad bih ja birala, moje pesme pevao bi Boban Šormaz. To je novi član našeg Udruženja. Ima talenat. Pitaću ga.
Koje pesnike bi volela da upoznaš?
– Zmaj je uvek bio moj pesnik. Volela bih da upoznam Ljubivoja Ršumovića, zbog serije Fazoni i fore. Volim Miroslava Antića, Desanku Maksimović.
Šta bi promenila u svetu oko sebe?
– Volela bih da svi mi iz Udruženja dobijemo šansu da idemo na more. Nisam nikada bila u Grčkoj. Volela bih da sam glumica – bogatašica i da mogu da obezbedim Udruženje. Onda bismo mogli više da putujemo, da se udajemo, ženimo i imamo decu.
Šta nikako ne bi menjala?
– Sebe. Volela bih da moja dobrota ostane ista i da ostanem požrtvovana za ljude oko sebe. Čini me izuzetno srećnom kad pomažem drugima. Lepota je ono što nosimo u srcima, a ne spolja. Danas si lepa, sutra ćeš ostariti – možda će ti poispadati zubi. Ono što je u srcu je važno – da sam čovek, kao i svi drugi.
Ljubavna pesma
Ljubav sam jednu imala i volela
da me je prosto bolela duša
i telo moje celo belo
srce moje je shvatilo
da ne može više da diše
piše, živi i raduje se
jer je patilo i borilo se
protiv svih
loših stvari
pa je bilo zarobljeno u toj ljubavi
koja je na početku bila lepa
a kasnije
sa vremenom koje je prolazilo
sve bolnija i traumatičnija
dok nije shvatila da je platila
tu ljubav skupo, ali ne glupo
jer to je samo njena škola snova
jer se posle te ljubavi
rodila nova i bolja
Moj alibi
Jedan život imam
i ne mogu da biram
nego da ga sviram
i igram po pravilima svojim
da se toga bojim
ali se borim
jer umem da volim srcem svim
iako nekad pogrešim
u svojim delima
daleko od svemira
jer to sam ja
Aleksandra Kraljica
Komentara na tekst “Aleksandra Rakić: Samo nek’ je pesma”
Komentarisanje je zatvoreno.