Janos Fiala-Butora je advokat za ljudska prava sa bogatim iskustvom u zastupanju osoba sa invaliditetom, etničkih manjina i osoba lišenih slobode pred Evropskim sudom za ljudska prava, Komitetom UN za prava osoba sa invaliditetom i drugim međunarodnim telima, uključujući neke značajne presude u oblasti slobode od torture, poslovne sposobnosti i pristupa obrazovanju.
Nedavno je objavio jednu za nas veoma značajnu knjigu: Sprovođenje prava na odlučivanje u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom – Podrška pravnom kapacitetu svih osoba sa invaliditetom (Blumsberi, 2025). U knjizi razmatra jedno od najvažnijih i najizazovnijih pitanja u oblasti ljudskih prava: da li je moguće ukinuti starateljstvo nad osobama sa kognitivnim i intelektualnim invaliditetom i kako obezbediti podršku koja će im omogućiti da same donose odluke.
Pravo na odlučivanje kao osnovno ljudsko pravo
Pravo da samostalno donosimo odluke deo je ljudskog dostojanstva i autonomije. Međutim, mnoge osobe sa invaliditetom i dalje nailaze na zakonske prepreke koje im uskraćuju ovo pravo.
U mnogim državama sudovi mogu imenovati staratelja ili drugog zakonskog zastupnika koji donosi odluke umesto osobe sa invaliditetom. Ovakav sistem naziva se zamensko donošenje odluka.
Iako pojedinim osobama i njihovim porodicama starateljstvo može predstavljati oblik zaštite, brojna iskustva pokazuju da ono često dovodi do ograničavanja slobode, zloupotreba i uskraćivanja osnovnih ljudskih prava.
Šta predviđa Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom?
Jedan od ključnih ciljeva Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom jeste prelazak sa sistema zamenskog odlučivanja na donošenje odluka uz podršku.
To znači da osoba sa invaliditetom zadržava pravo da sama donosi odluke, dok joj porodica, prijatelji ili druge osobe od poverenja pružaju podršku kako bi mogla da razume informacije, razmotri mogućnosti i izrazi svoju volju.
Takav pristup polazi od pretpostavke da svaka osoba ima pravo na pravni kapacitet i da joj je, kada je potrebno, potrebna podrška, a ne oduzimanje prava.
Zašto je ova tema i dalje sporna?
Autor ističe da bi se, čitajući međunarodne dokumente i zagovaračke tekstove, moglo pomisliti da su sistemi starateljstva već prevaziđeni. Međutim, u praksi gotovo nijedna država nije u potpunosti ukinula ovakve modele.
Države često tvrde da postoje osobe sa veoma visokim potrebama za podrškom koje, čak ni uz najveću moguću pomoć, ne mogu samostalno da donose odluke. Upravo zbog toga smatraju da je određeni oblik zamenskog odlučivanja i dalje neophodan.
Fiala-Butora priznaje da su to ozbiljna pitanja i smatra da ih zagovornici prava osoba sa invaliditetom ne ignorišu. Naprotiv, upravo pronalaženje odgovora za ove situacije predstavlja jedan od najvećih izazova u sprovođenju Konvencije.
Zašto autor podržava univerzalni pravni kapacitet?
Autor smatra da postoje snažni razlozi da se svakoj osobi prizna puni pravni kapacitet, odnosno pravo da sama odlučuje o svom životu.
Njegov argument nije da ne postoje teški slučajevi, već da su izuzeci kroz istoriju često dovodili do njihove prekomerne primene. Kada zakon jednom dozvoli ograničavanje prava određenih grupa, takva ograničenja se vremenom šire mnogo dalje od prvobitne namere.
Prema njegovom mišljenju, upravo sadašnji sistemi starateljstva širom sveta pokazuju koliko lako dolazi do zloupotreba i narušavanja autonomije osoba sa invaliditetom.
Kako pomoći osobama kojima je potrebna najveća podrška?
Jedan od najzanimljivijih delova knjige odnosi se na pokušaj pronalaženja rešenja za osobe sa veoma složenim potrebama za podrškom.
Autor predlaže ono što naziva „modifikovanim okvirom podrške“. Ovaj model polazi od ideje da zakon nije savršen i da u pojedinim situacijama nije moguće jasno razlikovati odluku koju osoba donosi uz podršku od odluke koju je neko drugi praktično doneo umesto nje.
Umesto formalnog vraćanja na sistem starateljstva, autor predlaže pravni okvir koji se zasniva na podršci, ali ostavlja prostor za rešavanje najtežih slučajeva bez stvaranja širokih zakonskih izuzetaka koji bi mogli da ugroze prava velikog broja osoba sa invaliditetom.
Prema njegovom mišljenju, cilj mora ostati isti – da se maksimalno poveća broj situacija u kojima osobe sa invaliditetom same donose odluke uz odgovarajuću podršku, a da se istovremeno spreči zloupotreba sistema.
Knjiga koja podstiče raspravu
Autor i sam priznaje da njegov predlog neće otkloniti sve dileme niti ubediti sve skeptike. Naprotiv, očekuje da će otvoriti nova pitanja i podstaći dalju stručnu i društvenu raspravu.
Upravo u tome vidi najveću vrednost svoje knjige – u pokušaju da se pronađe održiv model koji će bolje štititi pravo osoba sa invaliditetom na autonomiju, uz uvažavanje izazova koje donose najteži slučajevi.
