Socijalni model je, od svog nastanka krajem sedamdesetih prošlog veka, napravio revoluciju u diskursima o invaliditetu. U osnovi, podrazumeva tri ključne pretpostavke: Prvo, invaliditet je oblik društvene nejednakosti i diskriminacije i osobe sa invaliditetom predstavljaju manjinsku grupu koja je diskriminisana i isključena iz glavnih tokova društva. Drugo, potrebno je razlikovati oštećenje i invaliditet, jer oni nisu u kauzalnoj vezi – nije oštećenje ono što onemogućava, već društvo. Treće, odgovornost je društva da ukloni prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju.
Tokom poslednjih četrdeset godina ovaj pristup je donekle postao žrtva sopstvenog uspeha. Pokazao se kao svestran i koristan alat i za akademski diskurs, i za aktivizam u oblasti prava osoba sa invaliditetom, ali i za laike i njihovu politiku identiteta. Pored toga, ugradnja njegovih osnovnih ideja u međunarodne politike, kao što su Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i dve klasifikacije invaliditeta Svetske zdravstvene organizacije iz 1980. i 2001. godine, dovela je do pragmatičnih politika i shvatanja da se invaliditet kao društveni problem može prevladati kroz pristupačnost i participaciju, kroz mejnstriming i politike ljudskih prava. Posebno su tokom druge decenije ovog veka mnoge interpretacije imale tendenciju da ignorišu revolucionarni zamah socijalnog modela i da ga svedu na reformističke težnje socijalne inkluzije i učešća. U tom kontekstu, socijalni model danas izgleda „pomalo prašnjavo“ i možda je vreme da se koncept preispita ili dopuni.
Pored zanemarivanja iskustava i uticaja oštećenja, socijalni model je često bio kritikovan i zbog zanemarivanja kulturnih reprezentacija. Protekle decenije donele su porast radova usmerenih ka kulturnim studijama invaliditeta i rasprava o implikacijama kulture na konstrukcije invaliditeta.
Još 1994. godine, Tom Šekspir je pozvao na veću pažnju prema kulturnim reprezentacijama osoba sa invaliditetom. Inspirisan feminističkim debatama, razmatrao je različite teorijske pristupe i sugerisao da su osobe sa invaliditetom ‘objektivisane’ kulturnim reprezentacijama, pod kojima je porazumevao pozorište, književnost, slikarstvo, film i medije. U narednim godinama, istaknuti teoretičari u anglosaksonskom svetu, poput Lenarda Dž. Dejvisa, Rozmeri Garland-Tomson, Roberta MekRuera, Dejvida T. Mičela i Šeron L. Snajder, Margrit Šildrik, Tobina Sibersa, Šeli Tremain i drugih, objavili su širok spektar kulturnih i književnih analiza. Godine 2006. Snajder i Mičel su eksplicitno uveli kulturni model invalidnosti, alisu ga usko definisali kao pristup prvenstveno povezan sa američkim studijama invalidnosti i sadržajno ostali prilično neodređeni: U kultunom modelu,‘invaliditet’ označava samo diskriminatorne susrete… kulturni model dozvoljava da teoretizujemo politički čin preimenovanja koji invaliditet označava kao mesto otpora i izvor sposobnosti za kulturu (cultural agency) koji je ranije bio potisnut […].“ (10)
Uvođenjem izraza „kulturne lokacije invaliditeta, (cultural locations of disability) koji se odnosi na mesta nasilja, ograničenja, zatočeništva i odsustva slobode za osobe sa invaliditetom, Snajder i Mičel ponudili su alat za interdisciplinarne studije invaliditnosti unutar i izvan kulturnih studija. Pored toga, neki autori isticali su korisnost kulturnog modela invalidnosti za proučavanje intersekcije između migracija, etniciteta, „rase“ i invaliditeta, drugi pak zalagali su se za dijalektički kulturni model usmeren na komunikaciju i kulturnu raznolikost, dok se noviji radovi bave pitanjem „kako je invaliditet oblikovan u globalnoj, postkolonijalnoj istoriji modernog doba“ nastojeći da „osvetle konkretne, lokalizovane primere invaliditeta u kulturnim kontekstima. Kulturni model invalidnosti prepoznat je i u religijskim studijama kao pristup koji analizira kako reprezentacije i diskusije o invaliditetu (ili telesnoj sposobnosti) pomažu artikulisanju vrednosti, ideala ili očekivanja koja su važna za organizaciju i identitet neke kulture.
Sam kulturni model invalidnosti i pored brojnih refleksija i dalje je nejasan, ali ovi radovi su doprineli da kritičke studije invalidnosti priznaju da je invalidnost i društveno i kulturno konstruisana.
Kulturni model invalidnosti kao analitički alat
Kao društvena praksa i kao analitička kategorija, kultura ne podrazumeva samo kulturne aktivnosti u užem smislu, bilo da je reč o tzv. visokoj ili popularnoj kulturi, nego šire shvatanje kulture koje obuhvata ono što stvara i koristi određeni narod ili društvo, bilo materijalno ili nematerijalno: predmete i oruđa, institucije i organizacije, ideje i znanja, simbole i vrednosti, značenja i interpretacije, narative i istorije, tradicije, rituale i običaje, društveno ponašanje, stavove i identitete. Kada se kultura ovako razume, kulturni model invalidnosti bi mogao da proširi analitičku perspektivu na istraživanje odnosa između simboličkih sistema, procesa kategorizacije i institucionalizacije, materijalnih artefakata, praksi i njihovih posledica po osobe sa i bez invaliditeta, njihove društvene pozicije i odnose. Takav kulturni model invalidnosti preispituje uobičajeno neupitnu normalnost i istražuje kako prakse (de)normalizacije dovode do društvene kategorije koju nazivamo invaliditet.
Kao posledica ove promene fokusa, proizlaze četiri programske ideje:
- Prvo, kulturni model invalidnosti posmatra oštećenje, invaliditet i normalnost kao efekte koje proizvode akademsko znanje, masovni mediji i svakodnevni diskursi. Ovi pojmovi su nejasni koncepti koji nemaju ništa zajedničko osim negativnih ili pozitivnih atribucija društva koji u svakoj kulturi u svakom datom trenutku zavise od struktura moći i istorijskog konteksta. Dakle, kulturni model opisuje invaliditet kao diskurs, proces, iskustvo, situaciju ili događaj.
- Drugo, iz ove premise proizlazi shvatanje da invaliditet ne označava individualnu osobinu, već uvek utelovljenu kategoriju diferencijacije. Invaliditet se uzima kao istinit ne zato što je prirodna činjenica, već zato što je naturalizovana razlika. On se pripisuje evidenciji fizičkog ili utelovljenog izraza (čak i u slučaju neposredno nevidljivih različitosti) i interpretira se unutar dihotomnog okvira telesnih razlika: zdravo, potpuno i normalno naspram bolesno, manjkavo i devijantno. Invaliditet postoji samo onda i ukoliko se određene (telesne i utelovljene) razlike mogu razlikovati i smatrati „relevantnim za zdravlje“ unutar određenog kulturnog i istorijskog poretka znanja.
- Treće, invaliditet i sposobnost povezani su sa preovlađujućim simboličkim poretkom i institucionalnim praksama proizvodnje normalnosti i devijantnosti, sebstva i drugosti, poznatog i stranog. Pretpostavljanjem konstruktivističkog i diskurzivnog karaktera invaliditeta, u obzir dolaze istorijska uslovljenost i kulturna relativnost uključenosti i isključenosti, stigmatizacije i priznanja, kao i sociokulturni obrasci iskustva i identiteta, stvaranja značenja i praksi, moći i otpora. Iz ove perspektive, invaliditet je takođe povezan sa specifičnim društvenim imperativima koji se obraćaju svim relevantnim akterima – s jedne strane stručnjacima za podršku i industriji rehabilitacije, a s druge strane laicima, bilo da su sposobni ili sa invaliditetom, sa njihovom željom ili otporom da se prilagode i usklade sa sociokulturnim normativnim očekivanjima. Dakle, kulturni model invaliditeta pokazuje da su individualne i kolektivne subjektivnosti osoba sa invaliditetom i osoba bez invaliditeta međuzavisne.
- Četvrto, primenom ovakvog decentralizovanog pristupa, moguće je doći do novih uvida o našim kasnim modernim društvima, njihovim tokovima i procesima promena. Umesto da se nastavi sa fokusom na osobe sa invaliditetom – pitajući se sa kakvim se problemima suočavaju i kako im društvo može pomoći – fokus se može proširiti na društvo i kulturu u celini, sa ciljem razumevanja dominantnih načina problematizovanja pitanja zdravlja, normalnosti i funkcionisanja; načina na koji se znanje o telu proizvodi, transformiše i posreduje; načina na koji se konstruišu normalnosti i devijacije; kako institucije oblikuju inkluzivne i isključujuće prakse u svakodnevnom životu; i kako se stvaraju i formiraju identiteti i novi oblici subjektivnosti.
Kulturni model invalidnosti podrazumeva fundamentalnu promenu epistemološke perspektive, budući da se ne bavi marginom, već centrum društva i kulture i menja studije invalidnosti u studije in/validnosti. Uvođenje kose crte označava da se više ne bi trebalo problematizovati samo kategorija invalidnosti, već i odnos između normalnosti i invalidnosti“. Ukratko, transverzalno i intersekcionalno treba da postanu stvarni predmet istraživanja. In/validnost, shvaćena kao uslovljen i uvek utelovljen tip različitosti koji se odnosi na sfere zdravlja, funkcionisanja, postignuća i lepote (i njihovih negativnih polova), nudi suštinska saznanja o nasleđu, tokovima, prekretnicama i transformacijama savremenog društva i kulture.
Izvor: Anne Waldschmidt, Disability Goes Cultural: The Cultural Model of Disability as an Analytical Tool, u: Anne Waldschmidt, Hanjo Berressem, Moritz Ingwersen (eds.), Culture – Theory – Disability: Encounters between Disability Studies and Cultural Studies, DISABILITYSTUDIES • BODY – POWER – DIFFERENCE, VOLUME 10, transcript Verlag, Bielefeld, 2017, 19-28.
