Selo Adamorobe nadomak Akre (Gana) slično je drugim selima u toj oblasti, a jedinstveno po tome što 3% njegovog ukupnog stanovništva čine gluvi.
Tokom godina, gluvi i čujući razvili su načine za međusobnu komunikaciju.
Afua od rođenja živi u tom selu, roditelji su joj čujući, ona je gluva.
– Stvorili smo lokalni znakovni jezik – objašnjava. – Tako komuniciramo. Moj prvi muž bio je čujući. Imamo troje dece. Razveli smo se i sada sam udata za gluvu osobu.
– Ovo je zajednica u kojoj gluvi i čujući žive kao jedan narod. Nema diskriminacije među nama – kaže njen sadašnji muž.
Ali, ne tako davno, gluvi i čujući nisu imali ista prava u selu.
Godine 1975. doneta je odredba koja gluvima zabranjuje da se međusobno venčavaju, kako bi se sprečilo rađanje gluve dece. Odredbu su donele seoske starešine, uvaženi članovi zajednice na poziciji moći, kojima se niko ne suprotstavlja. Propisana zabrana ne samo da je ugrožavala jezičku raznolikost sela, nego je doprinela održavanju negativnih stavova o gluvima. Mere zabrane nalagale su da se gluvima urade tetovaže, kako se ne bi izgubili.
Sada, kad je zabrana ukinuta, stručni tim Univerziteta u Gani proučava život u selu, radi boljeg razumevanja naslednih faktora gluvoće. Neki i dalje veruju da je zajednica gluvih zajednica ukletih, a cilj istraživanja je da razgradi zablude o gluvima.
