Pandemija je razotkrila neke istine: nedostatak usluga podrške osobama koje se suočavaju sa krizama mentalnog zdavlja, stres koji je došao u paketu sa kovidom-19 pogađa sve starosne grupe, mlade osobe s invaliditetom prijavljuju lošija mentalna stanja u odnosu na svoje vršnjake bez invaliditeta. Prema istraživanjma sprovedenim na Univerzitetu Ilinois u Čikagu, tinejdžeri sa invaliditetom su pod 5 puta većim rizikom od mentalnih i emocionalnih kriza, kao i poremećaja ponašanja, u odnosu na mlade bez invaliditeta.
Kristin Berg, vanredna profesorka Univerziteta Ilionois na koledžu primenjene zdravstvene nauke, u oblasti invalidnosti i ljudskog razvoja, glavna je istraživačica studije za procenu integracije usluga mentalnog zdravlja kao dela državnih službi za koordinaciju zdravstvenih usluga.
– Često fizikalna, okupaciona i radna terapija imaju priortet. Na nivu države nismo dali prioritet zaštiti mentalnog zdravlja u smislu pristupačne zdravstvene zaštite – kaže Kristin. – Za osobe s invaliditetom, to je hiljadu puta složenije, s obzirom na postojeće barijere, kao i nedostatak pružalaca usluga u oblasti mentalnog zdravlja, koji su obučeni za rad sa osobama sa intelektualnim invaliditetima i(li) autizmom.
Ističe da se različiti faktori upliću u situacije kad porodica pokuša da se pobrine za depresiju ili anksioznost deteta iz spektra, počevši od toga da pružaoci usluga kažu da ne leče intelektualne teškoće, preko pronalaženja stručnjaka koji su upoznati sa pitanjima invalidnosti, do pristupačnog prostora. Često, kada osoba s invaliditetom ide na lečenje, za simptome depresije i anksioznosti okrivljuje se invaliditet, što nije uvek slučaj. Dodatni izazov je i to što su osobe s invaliditetom pod većim rizikom da dožive traumu, nego osobe bez invaliditeta.
– Tokom svojih istraživanja, čula sam za mnoge slučajeve zlostavljanja i zanemarivanja osoba s invaliditetom – kaže Kristin. – Kad osoba s invaliditetom dođe u ordinaciju, prisutan je medicinski model koji je usredsređen isključivo na invaliditet. Uvažavaju se samo simptomi tog konkretnog zdravstvenog stanja. Mnogo puta se mentalno zdravlje čini izmeštenim u neku drugu sferu. Mnogi lekari opšte prakse nisu dovoljno obučeni za pitanja mentalnog zdravlja, a profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem nisu obučeni o intelektualnim i razvojnim invaliditetima. Vidimo da te dve profesije nisu u komunikaciju, a osobe s invaliditetom koje se suočavaju sa depresijom ili anksioznošću ostaju u procepu.
Jennifer Hernandez se slaže. Kao medicinska sestra i majka devojčice s autizmom, kaže da konstantno vodi bitku sa zdravstvenim osiguranjem, školstvom, individualnim obrazovnim programom, reusursima.
– Pacijent koji se požali na bol u grudima biće primeljen u kratkom roku. Dete koje ima samoubilačke misli satima čeka na procenu. To je neverovatno tužno i šokantno, jer porodica već prolazi kroz emocionalnu traumu – kaže Jennifer.
Trenutno ne postoji sistem u kojem bi neko rekao: Kad osobi sa razvojnim invaliditetom ili autizmom treba podrška na planu mentalnog zdravlja, ovo su terapije koje imamo na raspolaganju.
Od jeseni, istraživači Univerziteta Ilinois planiraju da upišu 780 mladih sa intelektualnim i razvojnim invaliditetima, uzrasta od 13 do 20 godina, iz urbanih i ruralnih sredina, i da ih prate tokom 24 meseca, kako bi prikupili njihova iskustva u sistemu zdravstvene zaštite. Istraživači će pratiti kako se mladi ponašaju i šta osećaju, postavljaće pitanja o anksioznosti i depresiji, zdravlju, zdravstvenim navikama, funkcionisanju, zdravstvenoj nezi, samoefikasnoti.
Tim će ujedno pratiti koliko su mladi, njihovi roditelji i zdravstveni radnici zadovoljni koordinacijom usluga. Svi učesnici će dobiti koordinisanu zdravstvenu negu od strane Agnecije za zdravstvenu zaštitu majke i deteta u Ilinoisu. Ujedno će se raditi na prevenciji zdravstvenih problema i očuvanju mentalnog zdravlja.
Kristin Berg se nada da će rana dijagnostika i lečenje depresije / anksioznosti putem usluga javnog zdravlja doprineti očuvanju zdravlja mladih s invaliditetom, kao i da će poboljšati celokupan sistem zdravstvnih usluga.
– Svima je u interesu da se interveniše na vreme i da se spreče krize koje vode ka hospitalizaciji, smeštanju u rezidencijalne ustanove, boravak u bolnici. Neuporedivo je efikasnije omogućiti rane intervencije, efikasne i kratke usluge kognitivno-bihejvioralne terapije – kaže ona. – Želimo da eliminišemo sve te dodatne korake za porodice koje su već pod stresom i izložene su mnogobrojnim izazovima.
Na dnevnom redu istraživačkog tima je integrisanje osoba s invaliditetom u sistem opštih usluga psihijatrijske i psihološke terapije, prilagođavanje često korišćenih metoda poput kognitivno-bihejvioralne terapije i nastavnih planova i programa, kako bi zdravstveni profesionalci i usluge bile pristupačne osobama sa različitim vrstama invaliditeta.
Rezultati istraživanja će doneti nova saznanja o modelima koordinacije i zdravstvene nege koji rezultiraju boljim mentalnim zdravljem, kao i o modelu koji je usklađen sa potrebama mladih s invaliditetom i njihovih porodica. Takva saznanja mogu dovesti do sistematskih promena u načinu na koji se depresija i anksioznost identifikuju i tretiraju kod osoba s invaliditetom, potencijalno smanjujući prepreke pristupu zdravstvenoj zaštiti.
https://www.disabilityscoop.com
