Disocijativni poremećaj identiteta je deo neurodiverziteta i jedna od najpogrešnije shvaćenih dijagnoza. Važno je da uvidimo koliko su štetne medijske predstave ovog stanja i kako možemo zaustaviti širenje dezinformacija.
Ako gledate televiziju ili filmove, verovatno ste bili izloženi opštim stereotipima o disocijativnom poremećaju identiteta. Priča o disocijativnom poremećaju identiteta smeštena je u film Fight Club (1999) i televizijsku seriju Doom Patrol (2019), u kojima glavni likovi imaju ovu dijagnozu.
Predstave neurodiverziteta u zabavnim sadržajima nikada nisu tačne. Na primer, krajnje kontroverzni film Music (2021) stigmatizuje osobe s autizmom. Film nije zasnovan na tačnim informacijama iz neurodiverzivne perspektive. Isto se dogodi i kada se medijska i filmska industrija pozabave disocijativnim poremećajem identiteta kao odlikom nekog karaktera.
Ili postoji pogrešna predstava onoga kako se poremećaj manifestuje (koja ne odgovara aktuelnim psihijatrijskim informacijama) ili je poremećaj predstavljen kao vrsta supermoći. Disocijativni poremećaj identiteta prouzrokovan je ekstremnom traumom i to nije nešto što nekome treba poželeti. Prihvatanje ne znači da cenite traumu, niti da želite da se ona umnogostruči.
Predstava disocijativnog poremećaja identiteta u medijima je opasan spoj stigme i dezinformacija koji direktno kreira predrasude kod publike. Stigma je na televizijskim ekranima, na društvenim mrežama i u rukama onih koji šire neistinite informacije. Disocijativni poremećaj identitet ima tradiciju pogrešnih predstava, bilo da se prikazuje kao supermoć, bilo kao neprocenjivi dar.
Disocijativni poremećaj identiteta je poremećaj koji ljudi vole da mrze, a mediji vole da eksploatišu.
Osobe koje žive sa ovom dijagnozom pojavljuju se u televizijskim emisijama radi zabave, prikazuju se kao da imaju višestruku ličnost i predstavljaju zlatni rudnik filmske industrije: The Three Faces of Eve (1957), Sybil (2007) i Identity (2003). Disocijativni poremećaj identiteta je zloglasan, a zbog takvih filmskih predstava društvu je teško da razume ovo stanje.
U naučnofantastičnoj seriji iz devedesetih, Babylon 5, jedna epizoda iz pete sezone prikazuje organizaciju ljudi sa telepatskim sposobnostima. Jedan od njih ima disocijativni poremećaj identiteta. U vreme snimanja, disocijativni poremećaj identiteta bio je poznat kao poremećaj višestruke ličnosti, što je u pomenutoj epizodi navedeno, a pored uobičajenih stereotipa epizoda naglašava nasilni alter ego i njegove zločine. Činjenica je da osobe sa disocijativnim poremećajem identiteta nisu sklone nasilju.
Samoodrživa ideja da je alter ego po pravilu zlikovac stigmatizuje i nanosi štetu osobama koje žive sa disocijativnim poremećajem identiteta. Neurotipična osoba može počiniti zločin kao što ga može počiniti i neurodivergentna osoba.
Neočekivano, pomenuta epizoda ima i dobih strana. Prikazuje muškarca u stanju psihoze. Psihoza ne utiče na svakoga isto, ali je uobičajen deo traumatskih poremećaja. Kada su obelodanjene njegove dijagnoze, nije bilo osude kakva se često javlja u filmovima i medijima. Trauma nije stvar izbora. Izazvana je spoljašnjom silom koja viktimizuje dete, a dete odrastajući proživljava emocionalne posledice traume. Lik u seriji nije koherentan, stalno je u stanju psihoze. Umesto da prikažu disocijativni poremećaj identiteta kao supermoć, što odgovara naučnofantatičnoj predstavi, prikazali su kako izgleda borba za mentalno zdravlje.
Promena perspektive
Disocijativni poremećaj identiteta pomaže u formiranju odbrambenih mehanizama pred nepodnošljivom traumom s kojom inače ne bismo mogli živeti. Disocijativni poremećaj identiteta različit je za svaku osobu. Činjenica je da previše ljudi koji uopšte ne razumeju ovo staje kreira likove i sadržaje u vezi sa ovim poremećajem. Ljudi pretpostavljaju da se, samim tim što se bave mentalnim zdravljem, svrstavaju u saveznike, ali ako istražujete ekstremno stigmatizovano stanje, pobrinite se da proverite sve činjenice.
Post na društvenim mrežama, blog ili komentar koji nije zasnovan na činjenicama doprinosi širenju stigme i stereotipa. Koristite pouzdane izvore informacija (psihološke i akademske studije). Imajte na umu da većina osoba koje imaju disocijativni poremećaj identiteta izbegava da govori o prošlosti, iz straha da će naići na osudu. Ujedno, takav razgovor može biti okidač traume. Ako vam neko kaže da ne želi da govori o tome, ispoštujte to. Ako neko podeli svoju priču sa vama, nemojte to shvatiti kao poziv za ispitivanje. To je način da se otkloni stigma i da se podigne svest o tom stanju. Ali, kad čujete nečiju priču, niste postali ekspert. Ni kad pročitate nekoliko stručnih članaka nećete biti ekspert.
Osobe sa disocijativnim poremećajem identiteta su najneshvaćenije osobe koje ćete sresti. Učite, podržite bez osude i nemojte doprinositi širenju dezinformacija.
