Zajednica osoba s invaliditetom u Australiji godinama je tražila promene koje su dogodile usled pandemije korona virusa.
Erin Kyan nije očekivao da će kovid dovesti svet u njegovu sobu.
– Sećam se koliko me je iznenadilo kad su počeli da stižu razni mejlovi i pozivi za događaje koji će se odvijati putem zooma – kaže sećajući se početka pandemije.
Nije ni znao da promena dolazi.
Iako je stresno što su mnoge osobe s invaliditetom pod većim rizikom od virusa i što su na njih nesrazmerno uticali razni faktori kao što je panična kupovina, 2020. nekima je donela neočekivane benefite.
Od jednostavnih stvari, kao što je povećana socijalna konekcija putem zooma, do zdravstvenih usluga na daljinu i onlajn prenosa kulturno-umetničkih sadržaja – pojavile su se nove mogućnosti u gotovo svim aspektima svakodnevnog života. Ovo je naročito izmenilo živote osoba koje žive sa sindromom hroničnog umora.
Kyan (35) provodi između četiri i šest sati dnevno odmarajući se u krevetu. Kad izlazi, koristi električna kolica.
– Internet je mesto na kome se odvija moj društveni život – kaže. – Kompjuter mi je postavljen uz krevet u dnevnoj sobi. Kad se dogodio kovid, odjednom su svi bili na internetu. To je prestao da bude način da se samo stupi u kontakt sa nekim. Sada je to jedini način da ostanemo u kontaktu. To znači da odjednom svi koriste internet na način na koji ranije nisu. Dvostruko više sam bio zauzet socijalizacijom nego pre pandemije.
Pored onlajn susreta sa prijateljima, Kyan je provodio sate prateći nove sadržaje o umetnosti i kulturi. Takođe je mogao da prisustvuje nastupima svog prijatelja komičara, jer su premešteni u onlajn prostor. Mesta na kojima gostuju komičari najčešće su nepristupačna. Kyan misli da je najbolja stvar sa pozorišnim i drugim prenosima uživo to što svi mogu da prisustvuju i da dožive to iskustvo, koje onda dobija na vrednosti. Prepustio se tome, ali je svestan da su ti trenuci privremeni.
U avgustu, kraljevska komisija za osobe s invaliditetom doznaje da se u zajednici već oseća strah da novonastale promene neće potrajati: – Sve za šta smo se zalagali prethodnih 20 godina odjednom se ostvarilo; plašimo se da isto tako može i nestati.
Pandemija je unapredila društveni život za Ericu Eele. Njoj je dijagnostikovan sindrom hroničnog umora pre četiri godine i od tada napušta kuću na samo nekoliko sati, odlazeći na tiha mesta jer je senzitivna na zvukove. Erica je politički aktivna, ali često izostaje sa sastanaka zbog svog stanja. U poslednjih nekoliko meseci, svi su učestvovali na onlajn sastancima.
Oduševljena je skorašnjom fotografskom izložbom o istoriji Brizbejna koju su prenosili onlajn: – Ne bih mogla da je posetim uživo zbog preosetljivosti na buku i drugih simptoma među kojima je i slabost – kaže. – Osećala sam se mnogo više uključenom u život zajednice. Manje usamljenom.
Kyan i Erica se nadaju da će onlajn usluge zdravstvene zaštite nastaviti sa radom i kad se pandemija završi. Ipak, ne očekuju da će njihov društveni život nastaviti da cveta kad se stvari vrate u normalu.
– Mnogi od nas već se pripremaju za žaljenje koje ćemo osetiti kad se ponovo vratimo u socijalnu izolaciju – kaže Erica.
Kyan isto misli: – Sve nas užasava da ćemo se, u trenutku kad se pojavi vakcina, vratiti tamo gde smo bili i da ćemo se samo međusobno socijalizovati, jer smo mi jedini ljudi koji žive onlajn.
Prošle godine Kynan je organizovao onlajn rođendansku proslavu i primetio je da su se neki od njegovih prijatelja koji nemaju invaliditet iznenađeni koliko su uživali u tome.
– Govorili su: „Ovo je stvarno zabavno i novo i ludo!“ Da, za mene je to pristupačan način da organizujem događaje. Sada svi idu na zoom koktele i to je potpuno normalno.
Zajednica osoba s invaliditetom u Australiji godinama je tražila promene koje su dogodile usled pandemije korona virusa. To ne može proći neopaženo.
– Dugo smo tražili sve ovo – kaže Kyan. – Najzad se desilo. A onda, kad sve to osobama bez invaliditeta više ne bude potrebno, hoće li se ponovo ukinuti?
