Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Irene Stojiljković, diplomirane defektološkinje i psihoterapeutkinje pod supervizijom, obučene za rad sa decom, odraslim osobama s invaliditetom i njihovim porodicama.
Veoma sam zauzeta, svakog jutra idem na posao, radim u zdravstvu i u kontaktu sam sa mnogo ljudi. Nije mi svejedno zbog svega što se dešava, zabrinuta jesam, ali radim sve što mogu da zaštitim sebe i da zaštitim druge ljude od sebe. Normalno je da se plašimo, da budemo zbunjeni, nervozni i razdražljivi. Ne treba da osuđujemo sebe zbog toga što se osećamo kako se osećamo, niti da se pravimo jačima nego što jesmo. Osećanja kao što su tuga, strah ili bol brže prođu ako dozvolimo sebi da ih osetimo i ako radimo na njima. Kad ih progutamo, ignorišemo ili potisnemo, mogu nam izazvati probleme. Svako od nas može da vodi računa o sebi i svom zdravlju, kao i o zdravlju drugih. Naučila sam da prepoznam šta mogu da kontrolišem, a šta ne. Pažnju usmeravam na ono što mogu i poštujem sve propisane mere.
Napravila sam jasnu strukturu dana koja podržava moje fizičko i psihičko zdravlje. Pratim svoja interesovanja i radim ono što me opušta. Živim u tročlanoj porodici, sa suprugom i desetogodišnjim detetom. Nas troje smo podelili kućne poslove. Uveče provodimo zajedničko vreme: igramo društvene igre, razgovaramo, gledamo zanimljive sadržaje na televiziji ili smešne klipove na jutjubu. Svakog drugog dana od devet do jedanaest uveče volontiram kao psihoterapeut i pružam psihoterapeutsku podršku putem tekstualnih poruka ili mejla.
Osoba sam oštećenog sluha, komuniciram tako što govorim i čitam sa usana. U ovoj situaciji najveći izazov mi je komunikacija sa ljudima pod maskama, jer ne mogu da čitam s usana. Ne poznajem znakovni jezik gluvih, tako da mi preostaje komunikacija pisanim putem. Izazov mi je i da pratim grupne onlajn treninge psihoterapije. U početku me je to frustriralo, sad sam se već navikla i pronašla način da se sporazumevam sa drugima. Uvek sam susretala ljude koji su voljni i spremni da mi pomognu. Obično imaju strpljenja i komuniciraju sa mnom pisanim putem. Za vreme psihoterapijskog treninga, ako nešto tokom nastave nisam uspela da razumem, odnosno, da pročitam s usana, ostali studenti mi putem vajbera šalju poruke. Imam svu moguću podršku koja mi je potrebna. Za sve postoje alternativni načini. Vanredna je situacija, ali i to će proći.
Timovi u kojima Irena pruža besplatnu podršku tokom vanrednog stanja:
- Podrška roditeljima dece s invaliditetom u prilagođavanju novonastaloj situaciji i radu sa decom u kućnim uslovima svakog dana od 19 do 21h, putem video poziva, čata i mejla. Kontakt: office@vivaverbum.rs 064 953 44 16. Više informacija: Besplatna podrška defektologa, logopeda i psihoterapeuta
Irena Stojiljković: Samopouzdanje je ulaznica u svet (intervju)
