Mariji, žena s invaliditetom, muž uskraćuje medicinske usluge, odbija da se u njihovom domu postave rukohvati, ne dozvoljava joj da koristi štap pri kretanju, a kada ona pokuša da hoda bez štapa, podsmeva joj se i naređuje joj da se ispravi, znajući da će tako pasti i povrediti se. Gurao ju je i ćuškao, ali je nikada nije udario – niti mora – dovoljno je što sama pada i povređuje se. On kontroliše sav novac i Marija ne može da izađe iz kuće bez njegove pratnje. [Case study, Ruth Bashall]
Neravnoteža moći između pružaoca podrške i žrtve partnerskog nasilja vodi u izolaciju i sveprožimajuće oblike prisile i kontrole. Nasilnici dodatno zastrašuju žene s invaliditetom tako što im prete institucionalizacijom ili oduzimanjem dece. Žene s invaliditetom izložene su svim oblicima nasilja kojima i žene bez invaliditeta, s tim da situacije nasilja koje proživljavaju često bivaju zamagljene mitovima, predrasudama i neosnovanim pretpostavkama o invaliditetu.
Kada nasilnik ima invaliditet
Nekada je nasilnik takođe osoba sa invaliditetom, što može biti dodatna barijera za prijavljivanje slučaja, jer su žene unapred naučene da im se ne veruje, a ko bi još poverovao da muškarac s invaliditetom može biti nasilan? Mit o tome kako su sve osobe s invaliditetom ranjive i kako nikoga ne bi povredile kreira takvo stanje. Mit se održava na percepciji invaliditeta kao oznake nemoći. Kako je u prvom planu invaliditet, a ne osoba u celosti, žene koje su pretrpele nasilje od strane muškaraca s invaliditetom, ni policija, ni socijalne službe ne shvataju ozbiljno.
Kada žena ima nevidljivi invaliditet
Kako nevidljivi invaliditeti nisu očigledni, žene s nevidljivim invaliditetima u iskustvu nasilja često ne dobijaju specijalizovanu podršku koja im je potrebna. Nasilan partner može da manipuliše manjkom samopouzdanja žene s razvojnim ili mentalnim invaliditetom, kako bi normalizovao nasilno ponašanje – koje ona verovatno već ima u iskustvu, jer žene s tom vrstom invaliditeta teško mogu da zamisle drugačiji život i bolje ophođenje drugih prema njima. Negativna društvena percepcija odvraća žene s invaliditetom od toga da obelodane iskustva nasilja. Mit o neseksualnosti osoba s invaliditetom direktno je povezan sa uskraćivanjem informacija o tome šta uopšte znače zdrav partnerski odnos i zdrava seksualnost, zbog čega žene s invaliditetom teže prepoznaju nasilje i nemaju svest o sopstvenim pravima.
Izvor: http://safelives.org.uk
