Medijska tradicija počiva na upotrebi stereotipa u prikazivanju osoba s invaliditetom. Bilo da su ti stereotipi pozitivni ili negativni, ne odgovaraju stvarnom životu.
Iako u poslednje vreme možemo videti realističnije prikaze osoba s invaliditetom u medijima, uobičajeni stereotipi još uvek se pojavljuju češće nego što bi trebalo.
Kako bi bilo da se osobe s invaliditetom predstave kao trodimenzionalni likovi, a ne kao karikature?
Svega 1% glumaca na televiziji (pretpostavljamo da je tako i u drugim medijima) ima invaliditet. Nema razloga da osobe s invaliditetom ne budu prisutne u svim medijskim formama, od glume do manekenstva.
Koji su najučestaliji stereotipi sa kojima se susrećemo? Evo nekoliko najprepoznatljivijih.
1. Zlikovac
Tokom istorije, kroz knjige i filmove izgrađena je snažna veza između invaliditeta i zla ili omalovažavanja. Mnogobrojni su primeri zlikovaca sa invaliditetom: od Kapetana Kuke, preko Šekspirovog Ričarda III, do najvećih neprijatelja Džejmsa Bonda.
Zlikovca neretko karakteriše određeno mentalno stanje ili bolest (koju prati tendencija ka nasilju i kriminalu) – od begunaca iz gradske institucije, do Džokera iz Mračnog viteza koji ima šizofreniju.
Takav trend nikome nije od koristi i sve te mitove o sprezi mentalnih stanja i nasilja trebalo bi raskrinkati jednom za svagda.
2. Superheroj
Na strani suprotnoj od zlikovca je superheroj: inspirativni lik koji je izuzetan ili hrabar baš zahvaljujući svom invaliditetu.
Nove priče u onlajn medijima vinovnici su ovog stereotipa kojim se osoba s invaliditetom glorifikuje. Mnoge osobe s invaliditetom sposobne su koliko i bilo ko drugi. Pohvale zbog toga što neko, naprosto, živi svoj život, sasvim su izlišne. S ovim u vezi je i supermoć invaliditeta – kada sudbina uzme jednu sposobnost, ali za uzvrat pojača neku drugu. Junak Dardevila, na primer, oslepljen je radioaktivnim supstancama. Kako više ne može da vidi, ostala čula mu jačaju do razmera radarskog sistema.
Iako se čini da je ovo pozitivniji pogled na invalidnost, netačan je, a uz to i patronizirajući.
3. Žrtva
Još jedan od uobičajenih scenarija je prikaz bespomoćne osobe koju treba sažaljevati, samo zato što ima invaliditet.
Previše je ovakvih primera, a među njima su Kvazimodo, zvonar Bogorodičine crkve; Džon Merik, Čovek slon; Tajni Tim iz Dikensenove Božićne pesme. Tu su i medijski naslovi koji prikazuju osobe s invaliditetom kao žrtve ili one koji pate. Invaliditet, često u kombinaciji sa nežnim karakterom, koristi da za pridobijanje sažaljenja umesto saosećajnosti. To je primer usredsređivanja na invaliditet, ne na osobu.
4. Meta neukusne šale
Ovo je izrazitno štetan i uznemirujuće čest stereotip.
Kukavičko ismevanje različitosti koristi se u mnogobrojnim filmovima i televizijskim programima da bi se zadobio jeftin smeh publike (Svi su ludi za Meri, Riba zvana Vanda samo su neki od primera). Čak i Barak Obama pravi šalu o kuglanju na Specijalnoj olimpijadi.
Osobe s invaliditetom ismevaju se u komedijama, gde se prečesto upotrebljava reč retard. Neki komičari koji imaju invaliditet u svojim nastupima rugaju se sami sebi, podižući svest o invalidnosti na humorističan način, ali sa poštovanjem.
5. Večno nevinašce
U mnogobrojnim filmovima likovi su anđeoski i detinjasti, samo zato što imaju invaliditet. Forest Gamp, Ja sam Sem i Kišni čovek su najpoznatiji primeri.
Često naivni i slatki likovi s invaliditetom otkrivaju mane svojih vršnjaka bez invaliditeta – vodeći ih u spasenje. Kao i svi navedeni stereotipi na popisu, ovaj je štetan pre svega jer je netačan i osnažuje patronizirajuću percepciju.
IZVOR: https://www.hwns.com.au
