Kenny Fries (Keni Frajs) rođen je 1960. sa iščašenim nogama koje su izgledale kraće nego što je uobičajeno. Otac mu se onesvestio kada je baba zavrištala na sav glas: – Moja ćerka je rodila nakazu! Prevazišli su šok i pokazalo se da je njihov sin prvi učenik sa invaliditetom regularne škole u Bruklinu. Keni je potom studirao književnost i teatar, kreativno pisanje i dramaturgiju; objavljivao je memoare, eseje, poeziju, drame. Trenutno živi u Berlinu gre predaje kreativno pisanje na koledžu.
TELO PAMTI
U početku sam s jasnom namerom pisao o identitetu. Ukrštanje različitih identiteta je velika tema. Počinjući odatle, tragao sam za nečim većim: za vezom između tela i sećanja, što se u mom slučaju odnosi na to što sam gej, Jevrejin i osoba sa invaliditetom.
Telo je okidač mnogih sećanja. Dok sam bio na koledžu, nisam mogao da posetim nijednog prijatelja koji radi u hemijskoj laboratoriji. Doživeo bih ekstremnu reakciju, jer bi me miris hemikalija momentalno vratio u sećanja na vreme u bolnici dok sam bio dete. Ako pogledam svoje ožiljke, ili ih neko dodirne, vrate se sećanja na vreme kada sam bio na operacijama. U jednoj od svojih pesama, Govor tela, napravio sam od toga metaforu: – Šta je ožiljak, ako ne sećanje na nekada otvorenu ranu?
IDENTITETI
To što sam Jevrejin je najlakše. Odrastao sam u Njujorku, okružen Jevrejima. To je bila moja zajednica. Izaći na kraj s tim što sam gej bilo je neizbežno. Morao sam da se suočim sa životom kao seksualno biće. Kada sam se autovao, pozabavio sam se invaliditetom kao delom identiteta. Do pre pet godina nisam koristio kolica, a do dvadeset osme nisam koristio ni štap. Bilo je nekih stvari koje nisam mogao da uradim, ali u tome nisam video problem. Nisam osećao da imam invaliditet. Naravno, usvojio sam sve omalovažavajuće poruke društva: od strane lekara, moje porodice, brata. Ali to mi je postalo jasno tek kada sam otišao na koledž. Gej scena je opsednuta izgledom i privlačnošću. Kompenzovao sam to svojom oštrinom i ponekad zabavljajući ih. Na taj način je reflektor preusmeren sa invaliditeta.
PARADA PONOSA
Nikada mi se nisu naročito dopadale parade ponosa. Nisam tip osobe koja se penje na barikade ili prikuplja potpise za peticije. Moja politička akcija je da budem tamo gde moje prisustvo uznemirava status quo – bilo da je to banka, univerzitet, javni toalet, gej bar ili bilo koje drugo mesto. Ja sam hodajuća politička izjava, iako toga nisam uvek svestan. Znam da su parade ponosa važne: na suprotnoj strani posnosa je stid. Učestvovao sam kad sam bio mlađi, ali me više ne interesuju. Za mene su parade više bile zabave nego prilika da se prevaziđe stid. Stid nikada ne nestane u potpunosti. Vremenom naučiš da ga kontrolišeš, malo po malo. I dalje prolazim kroz neprijatne situacije, s tom razlikom što sam svesniji onoga što se dešava u tim situacijama.
KULTURA INVALIDNOSTI
Invaliditet nije problem. Ako neko ima samouveren i ponosan stav prema invaliditetu, ne znači da uživa u bolu i patnji. Postoji mnogo načina da se izađe na kraj sa bolom. Na kraju krajeva, zašto bismo bili ponosni na bilo šta? Dugo vremena vodio sam bitku sa depresijom i decenijama sam uzimao lekove. Da li sam ponosan na to? Naravno da ne. Ali depresija je deo mene, deo koji ne mogu da uklonim. Ko odlučuje o tome koji deo ličnosti je nekome važan, a koji nije? Ljudi kažu da je kul voziti motor, ali nije kul voziti kolica. Ko odlučuje o tome?
Kultura invalidnosti veoma mi je važna. Mislim da moje knjige doprinose toj kulturi. Mnoge stvari ujedinjuju osobe s invaliditetom. Nažalost, mnogi od tih ujedinjujućih faktora povezani su sa opresijom, isključivanjem, marginalizacijom – barijerama sa kojima se suočavamo. Nije li isto u drugim manjinskim kulturama? Osobe s invaliditetom dele zajednička iskustva. Iako se ta iskustva često svode na to da nas (pr)ocenjuju nečim što nismo.
IZVOR: https://www.lambdaliterary.org
