Zovem se Kris Pakam. Ono što verovatno ne znate o meni, jer to sam krio većinu svog života, jeste to da mi je mozak drugačiji od vašeg, zato što imam autizam. Proveo sam 30 godina na televiziji, dajući sve od sebe da se ponašam normalno, a zapravo to uopšte nisam.
Dijagnozu visokofunkcionalnog Aspergerovog sindroma dobio je u četrdesetim, ali Kris sa zadivljujućom iskrenošću objašnjava kako je to stanje odredilo ceo njegov život.
Borio se protiv toga godinama, odlučan da ne bude drugačiji. Utehu je pronalazio u opsesiji prirodom i životinjama. Skupljao je lisičje lobanje, lizao je bube (koje imaju ukus kao prljave stare kovanice) i jeo je žive punoglavce. Jednom je ukrao mladunče sokola iz gnezda i odgajao ga. Kada je ptica uginula nakon pola godine, bio je to događaj katastrofalnih razmera.
Jednom mu je modni dizajner njegove sestre poručio da ide na televiziju i da odatle ostatku sveta dosađuje o životinjama. To je bio podsticaj za uspešnu televizijsku karijeru.
Kroz dokumentarni film Asperger i ja Kris je pokušao da demonstrira unutrašnjost drugačije umreženog mozga i kakvo je njegovo iskustvo sveta. Kris danas ima 56 godina i još uvek živi u strahu da ne izgubi stvari koje voli. Njegov najbolji prijatelj, crna pudla, Skreči, ima oboljenje jetre i Kris je u strahu da ne ostane beznadežno sam.
– Sve je ok, i bolje nego ok, ali je ipak sve izgrađeno na pesku.
Otvoreno govori da je razmišljao o samoubistvu tri puta, ali su ga spasli njegovi psi: – Voleli su me i nisam mogao da ih izneverim.
Kris ima dugogodišnju partnerku, ali žive odvojeno, ne posećuju zabave niti porodične događaje.
Boravio je u Americi i svedočio radikalnim terapijama koje su bile neugodne i za posmatranje. Pokazao je prezir kada su autizam poredili sa karcinomom i govorili o tretmanima kao o edukativnoj hemoterapiji, uveren da nikada ne bi uzeo lek, čak i da postoji.
Društvo treba da razume osobe s autizmom, umesto što pokušava da ih menja; upotreba njihovih talenata bila bi dragocena.
IZVOR: www.telegraph.co.uk
