Bobi Bejker je performativna umetnica koja više od deset godina crta sopstvena mentalna stanja. Uprkos svim kulturološkim i medicinskim dostignućima, mentalna bolest i dalje je tabu, pre svega jer predstavlja iskustvo koje je teško artikulisati. Kada je Bobi Bejker dobila dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti i karcinom dojke, počela je da beleži svoja iskustva i put do oporavka u 711 crteža koji su njena lična katarza. Bobi je sopstveno iskustvo učinila javnim, objavivši 158 dnevničkih crteža (Diary Drawings: Mental Illness and Me). Dirljivi, iskreni, smešni, potresni, šokantni prikazi jedanaestogodišnjeg mentalnog, fizičkog i emocionalnog isceljivanja predstavljaju hroniku jednog životnog oporavka. Ta knjiga je lični dnevnik i pojmovnik koji pomaže da se pogrešno razumevanje mentalne bolesti prevede u ekspresivan i intuitivan vizualni jezik koji ostatak sveta može shvatiti.
– Mislim da je mentalna bolest gora od svega. Hijerarhija patnje postavlja granice unutar našeg društva. U mom ličnom iskustvu, izolacija i muke ozbiljne mentalne bolesti mnogo su gore od… nečeg fizičkog što ljudi mogu bolje da razumeju – kaže Bobi Bejker.
Njene ilustracije su mikro narativi, sirovi, ali elokventni i slojeviti. Nizovi crteža prate umetnicin bolan, ali trijumfalan oporavak, gde poslednji radovi daju prikaz pročišćujućeg izdisaja – jednog ogromnog i srećnog olakšanja.
Dan 303. Crtež koji me zasmejava. Predstavlja grupnu terapiju. Mislim da simbolizuje ono što sam shvatila o svetu, kako postoje razne vrste ljudi: ja sam ona krvavo crvena, a ima i ajkula, kao i ljudi koji kriju svoje mišljenje. Volim crteže koji me zasmejavaju.
Dan 320. Ovo me takođe uveseljava. Prikazuje jogu za plačljivce. Volim jogu, ali jedan dug period nisam mogla da vežbam, jer – kad god bih se spustila na tlo, oči bi mi se napunile suzama. Joga instruktorka je bila veoma ljubazna i predložila je da napravim pauzu. A ovaj crtež izražava moj kapacitet da plačem.
Dan 397. Ogorčena sam zbog nuspojava nekih medikamenata. Ovako sam izgledala pre i posle terapije. Dobila sam 30 kilograma kao rezulta lečenja. Mislim da je to prilično ozbiljno, naročito kada ste stariji.
Dan 470. Ovo je bio neverovatan božićni odmor: čaj i kolači (niko ne voli moje božićne kolače) pored kamina sa mojom porodicom.
Dan 526. Ptica na mojoj glavi. Primetno se osećam bolje. Prelepa ptica, simbolizuje nadu i vedrinu.
Dan 579. Nazvala sam ovaj crtež Katedrala uma. Ovo je grandiozna verzija mene. Ja sam u ulozi sveštenika na čelu, popujem sama sebi. Glava mi je otmena i nekada je prijatno biti u njoj.
Dan 690. Dobijala sam hemoterapiju i osećala sam se užasno. Ljudi su kucali na vrata da provere da li sam dobro, a ja sam zamišljala da sam u tvrđavi, sa dve mačke koje ih rasteruju sa ulaza. To me uvek razveseli.
Dan 698. Oporavljam se od hemoterapije i nemam kosu. Sve što bih bilo kome rekla interpretira se kao emocionala neuravnoteženost. Zato držim parče torte na kome piše: Molim vas, prestanite da pretpostavljate kako su svi moji problemi emotivne prirode. Zapravo sam bila fizički bolesna veoma dugo, a da to niko nije primećivao.
Dan 711. Ovo mora da je moj omiljeni crtež, jer ovako se sada osećam. Zove se Dnevni protok svesti. Ovo je smešna, čak urnebesna ideja koju sam dobila od Pitera Akrojda. Most na Temzi postavljen je preko moje glave. Tu su veslački čamac, kajak i kruzer sa kabinom u kojoj sam ja.
IZVORI:
http://www.theguardian.com/books/interactive/2011/oct/10/bobby-baker-diary-audio-slideshow
