1. Preko milijardu ljudi živi sa nekim oblikom invaliditeta.
To je oko 15% svetske populacije. Između 110-190 miliona ljudi ima veoma značajne poteškoće u funkcionisanju. Stopa invalidnosti se povećava zbog starenja populacije i globalnog povećanja hroničnih stanja.
2. Invaliditet nesrazmerno utiče na vunerabilnu populaciju.
Siromašne zemlje imaju veću učestalost invaliditeta od bogatijih zemalja. Invaliditet je češći kod žena, starijih ljudi i dece i odraslih koji su siromašni.
3. Ljudi s invaliditetom često ne primaju potrebnu zdravstvenu negu.
Polovina ljudi sa invaliditetom ne može da priušti zdravstvenu zaštitu u odnosu na trećinu ljudi bez invaliditeta. Ljudi sa invaliditetom će dva puta češće naći da su veštine zdravstvenih radnika neadekvatne. Ljudi sa invaliditetom će četiri puta češće izvestiti da su bili loše lečeni i postoji skoro tri puta veća šansa da im bude uskraćeno lečenje.
4. Manje su šanse da će deca sa smetnjama u razvoju pohađati školu nego deca bez invaliditeta.
Razlike u edukaciji su nađene u svim starosnim grupama u svim sredinama, uz obrazac izraženiji u siromašnijim zemljama. Na primer, razlika između procenata dece sa invaliditetom i procenata dece bez invaliditeta koja pohađaju osnovnu školu kreće se od 10 % u Indiji do 60 % u Indoneziji.
5. Ljudi sa invaliditetom imaju veće šanse da budu nezaposleni od osoba bez invaliditeta.
Globalni podaci pokazuju da je stopa zaposlenosti niža za muškarce sa invaliditetom (53 %) i žene sa invaliditetom (20 %), nego za muškarce bez invaliditeta (65 %) i žene bez invaliditeta (30 %). U zemljama OECD-a, stopa zaposlenosti za ljude sa invaliditetom (44 %) bila je nešto više od polovine za ljude bez invaliditeta (75 %).
6. Ljudi sa invaliditetom su podložniji siromaštvu.
Ljudi sa invaliditetom imaju lošije životne uslove – uključujući nedovoljno hrane, loš smeštaj, nedostatak pristupa čistoj vodi i sanitarijama – za razliku od ljudi bez invaliditeta. Zbog dodatnih troškova kao što je medicinska nega, asistivna oprema ili personalna asistencija, ljudi sa invaliditetom generalno su siromašniji nego osobe bez invaliditeta sa sličnim prihodima.
7. Rehabilitacija pomaže da maksimizira funkcionisanje i da podrži nezavisnost.
U mnogim zemljama rehabilitacioni servisi su neadekvatni. Podaci iz četiri južno-afričke zemlje nalaze da samo 26-55 % ljudi primi medicinsku rehabilitaciju koja im je potrebna, dok samo 17-37 % dobije asistivne opreme koja im je potrebna (npr. invalidska kolica, proteze, slušni aparati).
8. Ljudi sa invaliditetom mogu živeti i učestvovati u zajednici.
Čak i u visoko razvijenim zemljama, između 20% i 40 % ljudi sa invaliditetom generalno nema zadovoljene potrebe za asistencijom u vezi sa svakodnevnom aktivnošću. U Sjedinjenim Američkim Državama, 70% odraslih oslanja se na porodicu i prijatelje za asistenciju dnevnih aktivnosti.
9. Prepreke invalidnosti mogu se prevazići.
Vlade mogu:
• Promovisati pristup mejnstrim službama;
• Investirati u specifične programe za ljude sa invaliditetom;
• Usvojiti nacionalnu strategiju i plan akcije;
• Poboljšati obrazovanje osoblja, regrutovanje i obuku;
• Obezbediti adekvatno finansiranje;
• Povećati javnu svest i razumevanje invaliditeta;
• Jačanje istraživanja i skupljanje podataka; i
• Obezbediti uključivanje osoba s invaliditetom u sprovođenje politike i programa.
10. Konvencija o pravima osoba s invaliditetom (CRPD) promoviše, štiti i garantuje ljudska prava za sve ljude sa invaliditetom.
Do sada, oko 150 država i organizacija za regionalnu integraciju potpisale su Konvenciju, a 100 njih ga je ratifikovalo. Izveštaj Svetske zdravstvene organizacije/ Svetske banke pruža najbolje dostupne raspoložive dokaze da poboljša zdravlje i dobrobit ljudi sa invaliditetom u skladu sa pravima osoba s invaliditetom.
Izvor: WHO-10 facts on disability
Prevela: Vanja Orlović
