Ako misliš da imaš poteškoća da priđeš ženama, samo zamisli kakav bi tvoj život bio kada bi imala dodatni izazov, invaliditet. Neke od nas već imaju tu jednu dodatnu prepreku koju treba da prevaziđu.
Razmisli na trenutak, koliko lezbejki s invaliditetom ustvari poznaješ?
Da li je invaliditet vidljiv ili ne, takođe može biti faktor kod zabavljanja. Ljudi koji treba da prevaziđu prepreke suočavaju se i sa fizičkim – nedostatkom pristupa – i socijalnim – nedostatak svesti i prihvatanja. Za fizički invaliditet, socijalna mišljenja su ekstremno ograničena – noćni klub je na prvom spratu, toalet nije pristupačan, vrata nisu dovoljno široka i čak zabrana ulaska. Kod mentalnog invaliditeta bol od javne stigme može biti veoma jak.
Nedostatak samopouzdanja može dovesti do toga da osobe s invaliditetom same sebe isključuju, a biti osoba s invaliditetom i lezbejka čini te dvostrukom manjinom. Rezultat je da vidljive lezbejke i gej zajednica ne reflektuju raznolikost LGBT ljudi i ostavlja čitav jedan deo zajednice ignorisan ili marginalizovan.
Neke od nas moraju da sakriju svoj invaliditet ili da rizikuju odbijanje – nebitno da li je to od prijatelja, porodice, škole pa čak i maltretiranja na radnom mestu. Diskriminacija može doći iz mnogih raznih izvora, čak i od LGBT zajednica i zajednica osoba s invaliditetom, mesta na kojima ćeš očekivati da nađeš podršku.
Kako se nositi sa javnošću koja i dalje u velikoj meri vidi ljude s invaliditetom kao ljude kojima nedostaje seksualni nagon? Navodno ako si žena s invaliditetom pretpostavlja se da nisi sposobna za to – ili da nemaš nikakvu želju – da imaš seks.
Znači, paradoks – dok lezbejke bez invaliditeta često kažu da ih ne određuju samo ljudi sa kojima imaju seks, žene s invaliditetom – uključujući i lezbejke i biseksualne žene – se bore za prepoznavanje naše seksualnosti.
To je konstantna borba pronalaska mesta za nas, izaći iz socijane izolacije, naći intimne partnere, pa čak i naučiti prihvatiti našu seksualnu orijentaciju i tela.
U lezbejskom i gej svetu, mi smo izbombardovani sa slikama mladih ljudi bez invaliditeta tako da stigma invaliditeta boji tvoj život. Dodaj ovome i tužnu realnost pokušaja izlaska sa individuom bez invaliditeta i to može biti veoma usamljeno iskustvo. Neki se boje da se upuštaju u odnos sa ženom s invaliditetom i čak i kad je osoba voljna da bude otvorenog uma, testiranje voda je često bremenit put i stavlja dodatni pritisak na mlade odnose.
Zbog toga, na mnogo načina, lezbejke s invaliditetom preferiraju veću jednakost koja dolazi sa izlaskom sa osobom koja ima ličnog iskustva sa njihovim vlastitim invaliditetom. Kako su oba partnera u istoj poziciji, to će biti manje nejednakosti u moći – svakako u odnosu na naš invaliditet. Osećaj sigurnosti i emocionalnog blagostanja koja proističe od ovakve zajednice je neprocenjiva za mnoge.
Ukratko – kao manjina unutar manjine mnoge od nas osećaju se usamljeno, jer se mi izgleda ne uklapamo u redovne lezbejke ili biseksualske „ideale“ – šta god to bilo. Lisa, prijateljica iz Mančestera, rekla mi je: „Ja sam osoba kojoj se desilo da bude lezbejka, kojoj se desilo da ima invaliditet, ali najvažnije, ja sam celovita osoba.“
Dodala je: „Osećam da pripadam dvema zajednicama, ali se ni u jednu ne uklapam.“
Obe grupe se suočavaju sa diskriminacijom i predrasudama, isključivanjem i separacijom od redovnog društva.
Druga prijateljica Jane, 30, rekla mi je:“ Ljudi ne gledaju u tebe, gledaju kroz tebe. Želim biti ono što jesam bez bitke na svakom koraku.“
Dakle gde idemo odavde? Dok se traže jednaka prava, kako ćemo naučiti o inkluziji? Kako ćemo naterati ljude bez invaliditeta među nama da razumeju značaj vidljivosti naših sestara s invaliditetom, umesto da se osećamo kao da smo previđene?
To neće biti lako i to čini da se opšta populacija oseća neprijatno, ali mi moramo prevazići mnoge emocionalne i psihološke strahove koje imamo kada se suočavamo sa ljudima s invaliditetom.
Zapamti, stanje bez invaliditeta nije neprolazno ili nečije pravo, ono može biti oduzeto u momentu. Tvoj život kako ga poznaješ može biti dramatično izmenjen groznom nesrećom, mentalnim slomom ili čak početkom dijabetesa.
Moj invaliditet nije vidljiv. Imam crni oblak koji me zaklanja, preti da će me progutati ili udaviti u vlastitoj sumnji, u svakom datom trenutku. Inficiralo je moj život i prošle veze, pa se saosećam sa svakodnevnim teškoćama osoba s invaliditetom.
Svi ljudi imaju pravo da se osećaju dobro u vezi sebe. Svi smo mi vredna ljudska bića. Kako se svi dovoljno suočavamo sa svojim barijerama mi treba da pazimo jedni na druge u našim vlastitim zajednicama.
Prevela: Vanja Orlović
Izvor: The blog – Alex Dean
