Potreba za sporazumevanjem postoji od kada postoje i ljudi. Iz te potrebe, sa razvojem ljudskog društva razvijena su razna sredstva sporazumevanja, koja su u toku istorijskog razvoja društva usavršavana sve do današnjeg stepena razvoja. Najjednostavniji i najprirodniji način sporazumevanja je gest.Najsloženije i napreciznije sredstvo sporazumevanja je govorni jezik, koji pored izgovora – artikulacije ima i pisanu formu – pismo. Svako dete, i ono koje čuje i ono koje ne čuje, svoje prve predstave o svetu stiče putem vizuelnog iskustva. Kada navrši godinu dana, dete koje čuje počinje da se poistovećuje sa svojom sredinom na taj način što podražava govor svoje sredine. Vremenom, ono svoje vizuelne slike predmeta koje je označavalo gestom sve više zamenjuje rečima, i gestove ostavlja u drugi plan, te krajem druge i početkom treće godine svoj svet doživljava isključivo govorom. U međuvremenu dete koje ne čuje ostaje i dalje na nivou vizuelnih slika, koje i dalje označava pokazivanjem ili radnjom kojom se služi u komuniciranju sa svojom okolinom. To primarno primitivno izražavanje gestom razumljivo je samo njegovoj najbližoj okolini, i to su njegovi prirodni primarni gestovi. Kasnije, u školi, ili u društvu odraslih gluvih, ono će svoje prirodne gestove oplemeniti, obogatiti i prilagoditi univerzalnom pojmovnom rečniku gluvih, i tako će nastati njegov znakovni govor.
Gestovi se šire, gestovni jezik bogati i javljaju se kvalitativno drugačiji gestovi koji su dogovoreni među gluvima jedne sredine da na taj način označavaju određeni pojam. Ti su gestovi oslobođeni svoje konkretnosti, i to suizvedeni ili veštački gestovi. Ti gestovi su različiti od sredine do sredine, od zemlje do zemlje, čak i od škole do škole, i oni se moraju naučiti.
Karakteristike gesta
Vrste gestova
Svi gestovi mogu se podeliti u dve grupe: prirodni gestovi i konvencionalni gestovi.
Prirodni gestovi su oni sa kojima se srećemo u spontanom prirodnom pokretu u svakodnevnom životu. Njih delimo na: direktne ili pokazne i imitirajuće.
Direktni ili pokazni su oni koji se odnose na predmete koji mogu da se vide, da pokažu, da opipaju (lopta).
Imitirajući pokreti nastaju imitiranjem određenih sadržaja o kojima se govori. Imitiraju se predmeti, ljudi, životinje, doživljaji, događaji, ono što je najmarkantnije najuočljivije, što ih određuje. Imitirajuće gestove može svako da razume, jer su opisni i jednostavni (viljuška, krava, gledam, pala…)
Konvencionalni gestovi su veštački gestovi koji su se posle izvesnog vremena ustalili i postali svojina svih generacija jedne škole ili šire (dobar, razumem, žena, gluv).
Nivoi gestovnog izražavanja
Na zasedanju UNESCO-a, 1984. godine u Parizu, formulisana je definicija znakovnog jezika koja glasi: „Znakovni jezik je vid komunikacije, kojim se reči i pojmovi iskazuju rukama, kojom prosečan pojedinac lako izražava reči, misli i celine, zavisno od konteksta ili složene serije ideja“.
Znakovni jezik je kompleksan, strukturiran, živ jezik. Ima jaku kulturnu osnovu i pripada velikom broju znakovnih jezika koji su rašireni među skupinama gluvih u celom svetu.
