Dragana Dragićević: Izborila sam se da živim sebe!

Posted on by Marijana Čanak

Dragana Dragićević (41) iz Bora mašinska je inženjerka koja se bavi veb programiranjem i veb dizajnom. Pored interesovanja za nove tehnologije i računare, Dragana je aktivistkinja i predsednica Udruženja Iz Kruga – Bor. Samohrana je majka.

Nastojim da unapredim prava osoba s invaliditetom u svom okruženju – kaže za Portal o invalidnosti. – Da ih podstaknem na aktivan život i samozastupanje. Dosta toga se promenilo, umrežili smo se sa mnogobrojnim institucijama koje su nadležne za ostvarivanje naših prava, ali još uvek do mnogih osoba s invaliditetom kojima je potrebna podrška ne mogu doći, jer žive u izolaciji.

Draganin put do aktivističkog rada i zalaganja za sebe i druge nije bio jednostavan. Da bi postala glas koji zastupa i osnažuje druge, prethodno je morala sama da nađe izlaz iz izolacije i nasilnog partnerstva u kojem je provela nekoliko godina.

Zbog iskustva koje sam preživela, rešila sam da drugim ženama budem od pomoći da izađu iz nasilja. Udruženja su važna karika u lancu podrške, ali u Boru nije bilo udruženja te vrste, postojala su samo tradicionalna udruženja koja nemaju naročitog uticaja. Rešila sam da ja budem ta – kaže.

Sa Draganom razgovaramo o njenoj životnoj priči, o procesima isceljenja i osnaživanja, o tome kako je ponovo postala svoja i kako je uspela da transformiše traumatično iskustvo u izvor snage iz koje pruža podršku drugim ženama koje su preživele ili preživljavaju nasilje.

 Šta je za tebe aktivizam?

– Aktivizam za mene znači uključivanje u društveni život. Svi ljudi bi trebalo da budu aktivni, život se ne može svesti na pasivnost. Da bi se nešto promenilo u životima osoba s invaliditetom, moramo sami sebe da pokrenemo. Javnost ne zna dovoljno o nama, pa samim tim nema ni razumevanja za naše izazove. Ako sami ne iskažemo svoje potrebe, ništa se neće promeniti. Dok god su osobe s invaliditetom zatvorene u svojim kućama, ništa ne može da se uradi. Zakonski svi imamo ista prava, ali u realnosti često nije tako. Aktivizam je proces do tog izjednačavanja. Sigurna sam da gotovo svaka osoba s invaliditetom doživljava neki oblik nasilja: uskraćivanje prava na kretanje i socijalne kontakte, uskraćivanje informacija, uskraćivanje ekonomskih sredstava – mnogo puta sam tome svedočila. Kad bih ispred Udruženja išla da posetim neke od osoba s invaliditetom, dešavalo mi se da srodnici to zabrane. Izolacija je oblik nasilja. Problem je što često ni sama osoba koja živi u nasilju nije toga svesna, nema informacije, nema mrežu podrške, normalizuje ono što joj se dešava.

Primećuješ li da si kao žena s invaliditetom izložena mikroagresijama?

– Nikada sebe nisam smatrala drugačijom. Primećivala sam da me muškarci izbegavaju, tako je danas i tako će uvek da bude, ali ja sebe doživljavam normalno. Oduvek sam bila prihvaćena unutar primarne porodice, išla sam u redovnu školu i ni po čemu se nisam razlikovala od svojih vršnjaka. Družila sam se, izlazila, išla na đačke ekskurzije, ništa nije bilo teško. I danas, svako ko me upozna, stekne drugačiju sliku o osobama s invaliditetom. Ali, da bi me neko upoznao, moram da izađem iz kuće. Zato se zalažem za pristupačnost, personalnu asistenciju, pravo na slobodu kretanja i samostalnost; za inkuzivno društvo umesto života u izolaciji. Danas retko ko može da me pokoleba, ali lekari su zaista umeli da budu surovi i nepromišljeni. Sećam se, u srednjoj školi jedan neurolog mi je rekao: – Nema od tebe ništa. Ne možeš da radiš, a vremenom će ti biti sve gore. Otprilike, njegova poruka je bila: – Sedi i čekaj da umreš. Takvo ophođenje bi trebalo da je kažnjivo po zakonu. Oguglala sam na nesuvisle komentare i ne pridajem važnost glupostima. Da sam se sekirala povodom svega što neko kaže, umrla bih čim sam se rodila. Ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Mogu sama da potražim informacije, pa da donosim sopstvene zaključke.

Iz tvog iskustva, šta su najčešće zablude o ženama koje preživljavaju ili su preživele nasilje?

Ženama se ne veruje. Naše društvo još uvek podrazumeva da žena treba da trpi. Nerazumevanje je sveprisutno. Nasilnici često prikazuju jedno lice u javnosti, drugo lice kod kuće. Javnost veruje onome što vidi, veruje u masku. Ako neko od poznanika i komšija primeti ili čuje šta se dešava iza četiri zida, obično neće da prijave nasilje. To se desilo meni: komšije su znale, ali nisu htele da se zameraju. Kad sam sama prijavila nasilje, došli su da mi kažu da ih ne zovem da budu svedoci. Zabluda je da je nasilje privatna stvar.

Koliko te je iskustvo nasilja promenilo? Da li to iskustvo u nekom smislu deli tvoj život na pre i posle, na dve Dragane?

– Uvidela sam da mi muškarci nisu potrebni ni za šta. Dugo vremena nisam shvatala šta mi se dešava, poverovala sam da je to normalno. Sad, kad se setim svog braka, sećam se samo nasilja, kao da ništa dobro i pozitivno nije postojalo među nama. Sada sam potpuno druga osoba, zauzela sam stav, ne dam na sebe. Ako mi bilo šta ne odgovara, otvoreno to sasečem. Ne trpim ništa, ni od koga. To je velika promena. Da bi neko mogao da dođe do tog stadijuma, mora da bude nezavistan. Finansijski sam nezavisna i mogu da se brinem za sebe, što mnogima smeta. Čak i mom ocu to smeta. Postoje ljudi koji iz nekog razloga žele da imaju kontrolu, žele da zavisimo od njih, žele da budu jedini u našim životima. Nasilje je pitanje kontrole i moći.

Kako si uspela da pronađeš izlaz iz nasilnog partnerstva i koje sve izazove je trebalo prevazići da bi započela samostalni život?

– Kompleksno je, ako se žena s invaliditetom oslanja na podršku partnera u svakodnevnom funkcionisanju, a partner je nasilan, teško je naći izlaz. Da društvo brine o tome da osobe s invaliditetom imaju podršku za samostalni život, da je to pitanje sistemski rešeno, ne bismo bivali u situacijama da zavisimo od nasilnika. To je bila moja situacija i zato dugo nisam videla izlaz, nisam znala šta da radim. Moj muž je stalno bio sa mnom, nikada nigde nije išao sâm i ništa nisam mogla da uradim mimo njegovog znanja. Imao je potpunu kontrolu i uvid u sve što radim – da li nekome pišem poruku, da li razgovaram telefonom. Slala sam poruke dok on spava, pa bih odmah potom brisala prepisku. Konačno  sam se poverila bratu i roditljima, oni su prijavili, a nadležne institucije su reagovale. Kad je sve bilo gotovo, zdravlje mi je bilo narušeno. Imala sam 34 kilograma i probleme s plućima, dugo mi je trebalo da se oporavim. Majka i baka preselile su se kod mene. Tad sam mogla mirno da spavam i normalno da se hranim, ali organizam pune tri godine nije mogao da se vrati u normalu. Sve ostalo je bilo lakše dovesti u red. Imala sam podršku majke i bila sam u kontaktu sa Organizacijom Iz Kruga – Beograd.

Kako su se profesionalci iz institucija ophodili prema tebi?

– U trenutku kad se to sve dešavalo, sve je bilo kako treba. Profesionalno su odreagovali, uspeli su da me odvoje od muža, da bih mogla da ispričam svoju priču. Prvo je došla socijalna radnica, izdvojile smo se u drugu sobu da bismo razgovarale nasamo. Pitala me je da li je on nasilan. – Ako jeste, samo klimni glavom – tako mi je rekla i klimnula sam. Onda je počela da govori o nečem sasvim drugom, da muž ne bi posumnjao zašto je ona uopšte tu. Pozvala nas je u Centar za socijalni rad na razgovor. On prvo nije hteo, ali smo nekako ipak otišli, zajedno sa mojim roditeljima. Tamo su me opet izdvojili, da budem sama sa socijalnim radnicama. Sećam se da sam sedela unutra i satima razmišljala da li da kažem ili ne. Na kraju sam ih pitala hoće li naša ćerka ostati kod mene. Kad su mi rekli da hoće, sve sam ispričala. Pozvali su policiju, policija ga je odvela i nisam ga videla tri meseca, toliko su mu produžavali pritvor. Pokrenuta je tužba za nasilje i za razvod. Viđali smo se na parnicama i to mi je teško padalo. On je tvrdio da mi nije radio ništa i tražio je svedoke da to potvrđuju u njegovu korist, ali njegovi svedoci na kraju su bili moji. Dobila sam presudu. Ali, kako on ranije nije imao nikakvih prestupa, dobio je blagu kaznu: godinu dana kućnog pritvora. Kućni pritvor nije ništa.

Zbog čega ti je bilo važno da javno, putem medija, podeliš svoje iskustvo?

– Htela sam da i druge žene čuju moju priču, da bi mogle da odreaguju i da nađu izlaz. Važno je da se čuju naše priče, o nasilju ne treba ćutati, ne treba zataškavati istinu. Tako žene ohrabruju jedna drugu. Kad jedna nađe izlaz, druga shvata da je to i za nju moguće. Zato mi je bilo važno da podelim svoju priču. Otvorena sam, nemam problem da odgovorim ni na jedno pitanje, jer nemam čega da se stidim, znam da ni za šta nisam kriva. Novinari koji pokrivaju takve priče trebalo bi da ih predstave realno. Da pišu o ženama s invaliditetom kao i o svim drugim ženama. Nakon tih medijskih priloga, javljale su mi se žene koje su preživele ili preživljavaju slične situacije. Još uvek se javljaju, jer moje iskustvo može da ih osnaži. Podržavam ih da budu samostalne, da ponovo izgrade sebe i svoj život, jer uvek postoji izlaz.

Šta ti je najviše pomoglo na planu psihološkog osnaživanja i ponovne izgradnje samopouzdanja?

– Podrška majke, kao i činjenica da je moja ćerkica pored mene. Ubrzo je zaživela personalna asistencija, dobila sam asistentkinju i to je bilo sve što mi treba. Shvatila sam koliko sam ponosna što sam majka, što sam finansijski nezavisna, što sam aktivna i motivisana da pokrećem druge. Ubrzo sam se upustila u aktivizam i registrovala sam udruženje, željna da napravim promenu. Dugo sam živela u Beogradu, pa sam znala šta sve može da se pokrene i realizuje na planu ostvarivanja prava osoba s invaliditetom, a znala sam i kako se malo toga primenjuje u Boru. To želim da promenim. Volela bih da se poboljšaju servisi podrške i da osobe s invaliditetom izađu iz svojih kuća u aktivan život u zajednici.

Da li se danas osećaš bezbednom?

– Da. Sada živim sa bratom i snajom, ćerkicom i babom; majka mi je preminula. Osećam se bezbedno, kako u svojoj porodici, tako i u širem okruženju. Sa bivšim mužem održavam kontakt zbog deteta, jer ima pravo da je viđa. Nakon razvoda nije mi pretio, niti me je ugrožavao na bilo koji način. Možda je uvideo neke stvari.

Šta bi današnja ti volela da osamdesetogodišnja Dragana ne zaboravi?

– Volela bih da mi uvek ostane u svesti kako sam išla kroz život, da uvek znam kako sam došla do svega što danas imam i kako sam se izborila da budem to što jesam. Da znam da živim sebe.

Foto: Privatna arhiva Dragane Dragićević

Intervju je nastao u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u intervjuu pripadaju isključivo redakciji Portala o invalidnosti, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

About the Author