Osmi mart iz ugla žena s invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

Kako žene s invaliditetom danas doživljavaju Osmi mart? Zbog čega im jeste ili nije važan? Koliko su žene s invaliditetom prisutne i koliko su njihovi doprinosi zaista vidljivi unutar pokreta za ženska prava? Sa autentičnim uvidima i odgovorima, javile su nam se žene s invaliditetom iz različitih krajeva Srbije i sveta. Njihovi glasovi odaju priznanje našim prethodnicama i pretkinjama, slave njihova dostignuća i pronalaze uporište u njihovoj snazi, ukazujući na kontinuitet zalaganja za pravo na postojanje i dostojanstven život po sopstvenim izborima. Višeglasno podsećaju na istorijski smisao Osmog marta i ne podležu njegovoj romantičnoj banalizaciji. U idealnoj slici, Osmi mart ujedinjuje i vrednuje ceo spektar različitosti ženskih iskustava, to je dan kada sve govorimo istim jezikom, kada čujemo i one koje govore tiho, ne govore rečima ili traže sigurnost u ćutanju. Prema iskustvima žena s invaliditetom, do takvog Osmog marta još uvek nismo stigle.

Osmi mart, što je to

Rachela Sindičić, Rijeka, Hrvatska

U mnogim je zemljama ovaj praznik izgubio svoju ideološku osnovu i postao prilika muškarcima za iskazivanje ljubavi i poštovanja prema pripadnicama suprotnog spola. Volimo misliti da je situacija danas puno drugačija nego što je nekad bila. Iako je položaj žena bolji nego prije, prostor za nadgradnju i poboljšanja postoji. Još od malih nogu promoviraju nam se vrijednosti koje sugeriraju kako se sve u životu svodi na fizičku ljepotu, praznu vanjštinu i podobnost jačem spolu.Žene su i dalje diskriminirane, slabije plaćene i manje zastupljene u svim važnim procesima. Posebno je izražena diskriminacija žena s invaliditetom, čija je ravnopravna participacija u društvu višestruko otežana, jer ovu skupinu diskriminiraju i ostale žene, a ne samo društvo i jači spol. Osmi mart je i prilika za razmišljanja o tome što mogu učiniti da svoj položaj u društvu učinim boljim. Slavite svoju različitost kao svoju posebnost jer ako smo svi isti, tada nema rasta i to nije zanimljivo.

Treba nam ozbiljna revolucija

Miliesa Milinković, Novi Sad, Srbija

Osmi mart mi je podsetnik da se, nažalost, ženska ljudska prava ne podrazumevaju (kao muška) i da je (bila) potrebna revolucija da se žena iole počne poimati čovekom. Pošto se dešava da nam koleginice iz pokreta (bez invaliditeta) ne omogućavaju prisustvo (u smislu organizacije događaja koji podrazmeva mogućnost učešća svim ženama sa invaliditetom), imam utisak da mi, aktivistkinje sa invaliditetom, moramo stalno jedno te isto da pričamo i podsećamo na priču o pristupačnosti, u vreme kad bi trebalo da smo mnogo dalje odmakle od te opšte teme. Prosto, iskustva žena sa invaliditetom se ne uvažavaju u dovoljnoj meri ili je to kratkog daha. Ako obrazuju, na primer, feministkinje, priča o ženama sa invaliditetom je tek segment segmenta. Na jednoj konferenciji izlagala sam o ženama sa invaliditetom; nakon konferencije usledili su komentari, diskusije i predlozi o izlaganjima o ženama u turizmu i u prostituciji, a o ženama sa invaliditetom niko nije rekao ni reč. Meni je to malo poražavajuće – izgledalo je da to nikog ne zanima ili je prevagnulo ono stereotipno: neću ni da mislim o tome, to je prestrašno, to je tragedija. Imam utisak da vodimo paralelne bitke i da smo samo mi, aktivistkinje sa invaliditetom, opterećene tom dvostrukom opresijom – jer smo žene i jer smo žene sa invaliditetom.

Želimo i revoluciju i cveće

Milica Veljković, Novi Sad, Srbija

Kao neko ko se rodio i odrastao devedesetih godina, moram priznati da je za mene prvobitno ovaj dan značio praznik mama, baka, učiteljica, kupovinu cveća i školske priredbe, ta tradicija je svakako obeležila moje detinjstvo i zamalo obesmislila značaj Osmog marta. Srećom, volela sam istoriju, pa sam tu uspela da nađem prave odgovore i razumem šta u stvari predstavlja ovaj dan i zašto i za šta su se borile žene, radnice tekstilne industrije u Njujorku krajem 19. veka, a kasnije i Klara Cetkin i sve druge borkinje koje su doprinele da se i formalno ustanovi Dan žena, izborivši se za naša prava – bolja radna prava, pravo glasa i uključenost žena u javni život. Kada je reč o ženama sa invaliditetom, njihovo prisustvo i doprinos su zasigurno vidljiviji nego ranije i to je nešto na čemu treba da nastavimo da radimo i skrećemo pažnju, jer su ove žene donele neku novu borbu i neke nove ciljeve, koje treba da ostvarimo zarad svih nas, ali i generacija mladih žena koje tek dolaze. U društvu u kom se sve žene i dalje bore za svoju ravnopravnost, žene sa invaliditetom na izvanredan način podižu ovu borbu na novi nivo. Želimo i revoluciju i cveće, ali i svet gde je različitost lepa i prihvaćena.

Jedna uz drugu, ne jedna protiv druge

Vanessa Vlajkovic, Brizbejn, Kvinslend, Australija

Verujem da taj dan treba slaviti na globalnom nivou – svaka žena u našem društvu zaslužuje da njen doprinos bude prepoznat. Žene s invaliditetom i žene svih rasa takođe treba da budu uključene. Lako je prevideti manjinske grupe, jer je svet uslovljen da ih zanemaruje, ali njihov značaj nije ništa manji i njihova dostignuća treba slaviti zajedno sa drugima. Ako su neki ljudi tihi u svojim postignućima i ne vole da privlače pažnju, to ne znači da im ne treba javno čestitati. Ovaj dan postoji da bi odao priznanje ženama koje su dale svoj doprinos u prošlosti, kao i onima koje to danas rade. Postoji da bismo stale u kraj istorijski ugrađenoj ideji muške dominacije. Zato što smo kao žene ravnopravne sa muškarcima, uprkos uverenjima koja vladaju u nekim državama. Nekim ženskim glasovima neverovatno je teško da se čuju, jer ne mogu da se izraze na način koji odgovara njihovoj kulturi. Izazovi žena sa invaliditetom su udvostručeni – posmatraju nas kao inferiorne, čak nas i žene bez invaliditeta vide tako. Žene treba da stoje jedna uz drugu, ne jedna protiv druge. U zajednici osoba s invalditetom mnogo je žena koje su tiho davale svoje vreme, znanje i energiju, kako bi doprinele različitim aspektima života na Zemlji, a ostale su neprimećene. Volela bih da vidim više žena s invaliditetom koje su javno prepoznate na Međunarodni dan žena, kako bi se kod opšte populacije proširila svest o tome da smo daleko više od onoga što je vidljivo, da smo i mi sposobne za velika dela.

Snaga da se izborimo za sebe

Marija Vrebalov Đorđević, Novi Sad

Nežnost i blagost su za mene dva vrhunska kvaliteta, ali su među ljudima potisnuta strahom da se ne protumače kao slabost, jer ako si slab, ne možeš da opstaneš u svetu surovih, grubih i silovitih. Naša ženska snaga da se izborimo za sebe u svetu slabih drugih, koji su svoju moć stvarali poništavajući pravu, istinsku snagu, za mene je to simbolika Osmog marta. Taj dan simboliše najsnažniju snagu najnežnijih, svesnih, hrabrih, sposobnih, jednakih bića – žena. Ja verujem u jednakost, ali je često ne vidim, ja verujem u pravdu ali je često ne osetim, ja verujem u istinu koja kaže da jesmo svi isti, ali se često ona iskrade iz ključnih svakodnevnih realnih životnih situacija. Biti žena, žena sa invaliditetom, roditelj, supruga, u okruženju u kom živimo je veoma teška i zahtevna misija. Stalno na zadatku, bez opuštanja. Osećaj da sve mora da se zasluži ili odsluži je poražavajući. Za mene je Osmi mart utočište. Dan u kom sam posebno svesna da vrede sve borbe za jednakost, sve ispisane priče naših ženskih predaka, životi i iskustva mojih prababa, mojih baka, mame. Znam da moramo jedne druge da osnažujemo, da štitimo prava na izbor života koji želimo da živimo.

Intersekcija i inkluzivnost ili ništa

Shanna Katz Kattari, Ipsilanti, Mičigen, SAD

Meni Međunarodni dan žena služi kao iskra plamena pravde, podsetnik da nismo još završile, da nismo ni blizu da završimo posao na planu rodne ravnopravnosti. Da su žene širom sveta drugačije tretirane, da imaju manje mogućnosti, drugačiji pristup nezi, da doživljavaju mizoginiju, kao i mizoginiju ukorenjenu u rasizmu (misogynoir) i transmizoginiju i da svi zajedno moramo raditi na promeni. Mislim da je skretanje pažnje na rodne nejednakosti (ne samo na nejednakost između cisrdodnih muškaraca i žena, već svih rodova) neverovatno važno. Ipak, mislim da to ponekad svedemo na jedan dan (ili čak mesec, kao što je Mesec istorije crnaca), a onda zaboravim tokom ostatka godine. Nadam se da umesto toga taj dan možemo shvatiti kao početak prepoznavanja onoga što treba da bude urađeno u smeru ravnopravnosti i pravde za sve rodove i da strast prema tome održimo cele godine. Mislim da je pravi feminizam intersekcijski i da uzima u obzir invaliditet, rasu, seksualnu orijentaciju, starosno doba, klasu i niz drugih karakteristika. Međutim, često su u pokret za ženska prava kooptirane bele, cisrodne žene bez invaliditeta, pripadnice srednje ili više klase, čime je izostavljeno mnoštvo različitih grupa. Kao što kaže čuvena izreka za prava osoba s invaliditetom: ništa nama bez nas; ukoliko nije inkluzivan i usredsređen na iskustva marginalizovanih žena, među kojima su i žene s invaliditetom, ženski pokret je ništa.

Pravo na dostojanstven život

U velikom broju slučajeva, žene danas ne pridaju naročit značaj ovom danu. Kao i sve u životu, i ovo ima dve strane. S jedne strane, mi, žene, živimo život cele godine i svaki dan nam je značajan i važan. Dok god sveukupna preraspodela poslova u kući, na poslu, u društvu… ne bude ravnopravna, žene će imati potrebu za borbom za ravnopravnost. Dok god bude zlostavljanja, zanemarivanja, diskriminacije, neravnopravnosti, biće mesta i potrebe da se žena, a posebno žena sa invaliditetom, bori za svoje dostojanstvo, za pravo na dostojanstven život ispunjen svim onim životnim sitnicama, lepim i ružnim, koje život čine vrednim življenja. U znak te borbe, Osmi mart treba da bude značajan svakoj ženi, a da pritom imamo u vidu da žena ima svoju neprikosnovenu vrednost svakog dana i da su njena borba i njen život bitni svakog trenutka. Govorim o svim ženama, samo na tren ističući žene sa invaliditetom, jer je njihov položaj ugroženiji iz razloga što postoje barijere s kojima se suočavaju i koje im onemogućuju da ostvare svoja Ustavom zagarantovana prava. Globalno je postignuto da osobe sa invaliditetom, a samim tim i žene sa invaliditetom, budu vidljivije u društvu, ali to više nije suštinski značajno, nego treba raditi na otklanjanju prepreka i skrivenih problema kao što su zlostavljanje, diskriminacija i predrasude na svim nivoima. Jer, dostojanstvo je važno, zar ne?

Dan kada sve govorimo istim jezikom

Stella Nkhonya, Malavi, Afrika

Međunarodni dan žena je dan kada se žene širom sveta susreću, diskutuju i sprovode različite aktivnosti, zajedno zastupaju svoja prava, a u nekim zemljama održavaju i međunarodne molitve. Povremeno mi se čini da je to nevažan dan, jer o nekim pitanjima samo diskutujemo, bez konkretnih akcionih planova. S druge strane, smatram ga važnim, zato što ujedinjuje različite grupe žena i tada sve govorimo istim jezikom, za globalni boljitak i za svaku ženu. Proslavljamo taj dan tako što mobilišemo jedna drugu, žene sa invaliditetom zajedno sa drugim ženama imaju platformu za suzbijanje rodno zasnovanog nasilja. Nekome sa druge planete rekla bih da je to poseban dan, dan koji je određen da žene jednoglasno govore o globalnom poboljšanju za svaku od nas. Vidljivost žena s invaliditetom unutar ženskog pokreta je minimalna, zbog diskriminacije i nepoštovanja principa pristupačnosti. Naša pitanja obično se ne uzimaju u razmatranje.

Srbija prva u Evropi osnovala organizaciju za zaštitu prava žena sa invaliditetom koje su preživele nasilje

Olivera Ilkić, Beograd, Srbija

Kad razmišljam o vidljivosti žena sa invaliditetom unutar pokreta za ženska prava, podsetila bih na to da je Srbija prva zemlja u Evropi koja je osnovala organizaciju za zaštitu prava žena sa invaliditetom koje su preživele nasilje i diskriminaciju. Prva je imala SOS telefon i besplatnu pravnu i psihološku podršku za žene sa invaliditetom i majke dece sa invaliditetom koje su preživele nasilje. Inicijativu su pokrenule feministkinje koje su primetile da u svojim redovima nemaju žene sa invaliditetom. Među osnivačicama te prve organizacije, koja je dobila ime …IZ KRUGA – BEOGRAD i osnovana je 1997. godine, bile su žene sa i bez invaliditeta. Prva predsednica bila je Lepojka Čarević – Mitanovski, pravnica i žena sa invaliditetom koja je sve do svoje smrti aktivno učestvovala u pisanju i donošenju zakona i strategija za poboljšanje položaja žena sa invaliditetom u društvu. Organizaciji sam se priključila 2000. godine i tada su aktivistkinje bile žene sa invaliditetom, ali i one koje to nisu, a verovale su u misiju koja nam je bila zajednička. Među nama je bilo i Romkinja, i žena drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne – sve različite, a podržavajuće i solidarne među sobom. Reklo bi se, feministički pokret u malom. Mnogo puta smo ponavljale i danas ponavljamo: šta je pristupačnost, personalna asistencija, socijalni model invalidnosti, šta su arhitektonske i druge barijere, zašto nam je sve to važno za školovanje, zapošljavanje, samostalnost, ravnopravnost i slobodu. Stalno podsećamo zašto je potrebna ženska solidarnost da bismo ostvarivale svoja prava, ne samo u odnosu na društvo u kome živimo, već i unutar samog pokreta. Nije lako, nekad imam utisak da se međusobno ne čujemo dovoljno, da nemamo dovoljno sluha za porebe i emocije one druge, ali ne odustajemo i to je važno. Rekla bih da smo napredovale u tom procesu međusobnog učenja, upoznavanja i solidarnosti. Vidljivije smo i glasnije, ali ženskom poslu nikad kraja. Dug put još je pred nama, ali sigurno je da istrajno nastavljamo dalje, stazom koju su izgradile feministkinje sa invaliditetom pre nas i širimo je za žene koje dolaze.

Pod svetlom kovida-19

Cerys Knighton, Vels, Britanija

Inkluzivnost mora biti u središtu Međunarodnog dana žena – inkluzivnost za sve koje se identifikuju kao žene i vidljivost specifičnih izazova s kojima se različite žene suočavaju. Žene s invaliditetom su dvostruko više izložene nasilju u porodici. Živeći sa bipolarnim poremećajem, vidim koliko se predstave o bipolarnom i dalje oslanjaju na štetne stereotipe o ženama kao nasilnim i opasnim, iako studije iznova pokazuju da su one koje žive sa bipolarnim poremećajem češće žrtve nego počinioci nasilja i zlostavljanja. Stope nasilja u porodici su se znatno povećale tokom perioda karantina. Ujedno, pandemija nam je pokazala da je, nakon celoživotnih izgovora, ipak moguće napraviti prilagođavanja i stvoriti pristupačnost za rad na daljinu – ali je prisutan strah da će se izgovori vratiti i da će osobe s invaliditetom opet biti isključene. Potrebno je da uticaj korona virusa na žene s invaliditetom bude vidljiv, kako u pogledu samog uticaja pandemije, tako i u pogledu izazova koji će nastati kad iz nje izađemo. Kampanjama je postignuto da se određen broj invaliditeta svrsta u prioritetne grupe za vakcinaciju, među njima su kognitivni invaliditeti i mentalne bolesti, ali ujedno moramo pokrenuti istragu o broju smrtnih slučajeva osoba sa invaliditetom, zalagati se za pristupačnost i omogućiti da se iskustva žena sa invaliditetom čuju.

About the Author