Nasilje prema ženama s invaliditetom koje žive u siromaštvu

Posted on by Redakcija

Svaka peta žena u svetu ima invaliditet. U iskustvima žena s invaliditetom rodno zasnovano nasilje često je ukršteno sa diskriminacijom na osnovu invaliditeta.

Žene s invaliditetom posmatraju se kao slabe i bezvredne, a u nekim kulturama jedva da imaju status ljudskog bića. Žive pod ogromnim rizikom od porodičnog i seksualnog nasilja.

Nažalost, mnogi od postojećih programa usmerenih ka suzbijanju nasilja prema ženama zanemaruju jedinstvene izazove žena s invaliditetom. To mora da se promeni.

Stigmatizacija invalidnosti preovladava u svakom društvu, a u nekim azijskim i afričkim zemljama naročito je opresivna. Žene s invaliditetom su pod velikim rizikom od fizičkog, seksualnog i psihološkog nasilja i suočavaju se sa ozbiljnijim i dugoročnijim posledicama u odnosu na žene bez invaliditeta. Vodeći faktori ranjivosti žena s invaliditetom su:

  • Patrijarhalni stavovi: sveprožimajući stavovi o ženama kombinovani sa stavovima o invalidnosti.
  • Nemoć: Percepcija da su žene s invaliditetom nemoćne da se odbrane i da dobiju podršku, usled života u izolaciji, prirode samog invaliditeta ili nemogućnosti da prepoznaju da je nasilje neprihvatljivo, a ne nešto za šta su same krive.
  • Pristup servisima podrške: Nepristupačnost servisa podrške ženama s invaliditetom, jer generalno nema svesti o tome kakvim su rizicima izložene.

Seksualno i fizičko nasilje

Globalni podaci o nasilju prema ženama s invaliditetom su ograničeni, što samo po sebi govori o globalnoj inertnosti kad je reč o njihovim nevidljivim krizama. Međunarodna istraživanja potvrđuju da su žene s invaliditetom pod tri puta većim rizikom od silovanja. Istraživanje iz Kambodže pokazuje da su žene s invaliditetom u većoj meri izložene nasilju u porodici: doživljavaju uvrede, osećaju se loše zbog onoga što jesu, izložene su omalovažavanju i zastrašivanju, trpe fizičko i seksualno nasilje (a počinitelji su često osobe od kojih žena egzistencijalno zavisi). Porodice ih često doživljavaju kao neproduktivan teret, smatraju ih za manje od ljudskog bića i da samim tim zaslužuju da budu zlostavljane. Žena koja preživi silovanje u Bangladešu neretko je životno ugrožena, jer počinilac preti da će je ubiti (ili će ubiti dete rođeno nakon silovanja) kako bi uklonio dokaze.

Žene oštećenog sluha ne čuju upozorenja kad im se predator približava. Slepe žene ne znaju gde da beže kako bi se zaštitile. Čuo sam priče slepih devojaka koje bi na ulici pitale za pravac, a onda neko priđe i kaže: – Pomoći ću ti, ja ću te odvesti… Potom ih odvede negde gde će ih silovati.

Joseph Walugembe, direktor organizacije za prava osoba s invaliditetom, Uganda

Većina nasilnih incidenata ostaje neprijavljena. Samopouzdanje žena s invaliditetom je urušeno, mnoge se plaše da će ostati napuštene ako prijave nasilje, da će im deca biti oduzeta, da će izgubiti egzistencijalna sredstva i da će živeti zatočene u izlolaciji. Žene Severne Ugande kažu da moraju platiti takse kako bi prijavile slučaj. Ujedno im policija traži da snose troškove transporta i ručka, a vreme za hapšenje osumnjičenog je fleksibilno. Primorane su da plate troškove prikupljanja dokaza i da se učestalo pojavljuju pred sudom i u policijskim stanicama. Svaki put kad je pozovu, ona snosi troškove dok se slučaj ne odbaci, reši ili zaključi. Ovo su višestruko isprepletene manifestacije indirektnog, strukturnog nasilja, koje održava nasilje i diskriminaciju prema ženama s invaliditetom.

U Ugandi obezvređujemo osobe s invaliditetom. Mislimo ničim ne mogu da doprinesu naciji, pa ih odacujemo. One trpe nasilje, napade, otimanje imovine, silovanja. Nismo znali kako da se prema njima ophodimo, pre nego što smo prošli obuku Međunarodne organizacija za prava osoba s invaliditetom. Zanemarivali smo ih. Nakon treninga, razumemo da su osobe s invaliditetom ljudi kao i svi mi. Sada drugačije radimo, pratimo slučaj od početka do kraja.

Richard Ojera, policajac iz Ugande

Mitovi o invalidnosti neretko rezultiraju razarajućim posledicama. Žene s invaliditetom posmatraju se kao neseksualne. Zbog mita o tome da seks sa devicom leči HIV, izložene su ogromnim rizicima od silovanja. Žene s albinizmom su pod dodatnim rizikom od seksualnog zlostavljanja i nasilja, zahvaljujući verovanju da seks sa albino ženom obezbeđuje dobru sreću u novcu i bogatstvo.

Mnoge žene s invaliditetom nemaju pristup informacijama o seksualnim i reproduktivnim pravima, među kojima je i menstrualna higijena. Zbog uskraćivanja informacija, njima je teže da pregovaraju u vezama i pod povećanim su rizikom od seksualno prenosivih bolesti. Nedavno istraživanje je pokazalo da je kod žena koje imaju iskustvo partnerskog nasilja dvostruko veća verovatnoća da imaju HIV.

Mitovi o seksualnosti žena s invaliditetom ugrožavaju njuhova prava. Dok se žene sa motornim i senzornim invaliditetima posmatraju kao neseksualne, žene sa intelektualnim i mentalnim invaliditetima često se smatraju hiperseksualnim. Takvi stereotipi pokreću praksu prisilne sterilizacije, bilo da se žene s invaliditetom smatraju nekompetentnim majkama, bilo zbog toga što je njihovim negovateljima lakše da im suzbiju menstruaciju nego da im omoguće menstrualnu higijenu.

Psihičko nasilje

Pretnje, zastrašivanje, manipulacije, poniženja i kontrolišuće ponašanje su forme psihološkog nasilja koje se često odigrava u paketu sa fizičkim i seksualnim nasiljem.

Konstantno izložene uvredama, namerno zanemarene, izolovane dug vremenski period (neretko za kaznu), ostavljene bez pomagala za kretanje ili sredstava za ličnu higijenu; žene s invaliditetom kontinuirano žive bez poštovanja, što rezultira ozbiljnim narušavanjem mentalnog zdravlja. Studija o rodno zasnovanom nasilju u Kambodži otkrila je da 52.5% učesnica sa invaliditetom doživljava psihološko zlostavljanje (u poređenju sa 35.2% žena bez invaliditeta); 25.4% doživljava fizičko nasilje (u odnosu na 11.4% žena bez invalditeta); 5.7% trpi seksualno nasilje od strane člana porodice (naspram 1.1% žena bez invaliditeta). Pored toga, moraju da traže dozvolu od drugih u porodici, da bi dobile zdravstvenu zaštitu.

Žene s invaliditetom upuštaju se u sporazumne seksualne odnose, ali se tada često dešava da muškarci kriju veze sa njima, jer ih se stide. Ovo dodatno pojačava ranjivost žena sa invaliditetom. Iako je psihička šteta manje vidljiva od fizičke povrede, nije ništa manja u kontekstu kršenja ljudskih prava.

Komšija je zapretio da će me ubiti pištoljem. Prijavila sam ga policiji. Uhapšen je i kasnije pušten. Obećao mi je odštetu koju nikada nije isplatio. Nastavio je da me vređa i zlostavlja jer misli da sam slepa i beskorisna žena koja želi njegovu zemlju.

Iskustvo žene iz Ugande

Žene su kao metla u kući, najjeftinije i najmanje vredno sredstvo za domaćinstvo. Vrednost žene u porodici u ravni je sa objektom najnižeg statusa.

Sabina Yasmin, aktivistkinja iz Bangladeša

Ekonomsko nasilje

Žene s invaliditetom izložene su ekonomskom nasilju: uskraćuje im se pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, finansijskim resursima, kao i učešće o donošenju ekonomskih odluka.

U kulturama u kojima je pravo na zemlju usko povezano sa produktivnošću, žene s invaliditetom bore se na dva fronta: da odbrane pravo na zemlju ne samo kao žene, nego i kao neko ko je sposoban za produktivan rad. Čak i kada žena uspešno obrađuje zemlju, ne znači da je bezbedna. Česti su slučajevi da žena s invaliditetom kopa, sadi, neguje i pobere plodove, koje će potom muškarac prodati.

Siromaštvo i invaliditet su usko povezani, a socijalna isključenost osoba s invaliditetom dodatno otežava njihovu poziciju, posebno kad su u pitanju žene s invaliditetom.

Nizak status žena u društvu, naročito žena s invalditetom, minimizuje njihove šanse za obrazovanjem, a rezultat toga je nemogućnost zapošljavanja i zarade. Egzistencija žene s invaliditetom u potpunosti je zavisna od njene porodice (pogotovo od članova muževljeve porodice) u kojoj nema nikakva prava na odlučivanje, niti pravo na imovinu. Žene Kambodže izložene su krajnjem siromaštvu i nasilju, najsiromašnije često konzumiraju jedan pirinčani obrok dnevno. Žive u urušenim kolibama na izolovanim mestima. Zabeležen je slučaj tinejdžerke s invaliditetom koja je prepuštena sebi nakon smrti majke. Jela je jedan obrok dnevno i živela u strahu od silovanja, jer su se kriminalci noću okupljali oko njene kolibe.

Kad bismo imale priliku da se zaposlimo, nikome ne bismo bile na teretu, bile bismo slobodne da biramo kako ćemo živeti. Zapošljavanje je ključno za žene s invaliditetom.

Minnie Akter, aktivistkinja iz Bangladeša

https://add.org.uk/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response